Epoha večne vatre (4): Rasute večne kuće

Youtube/ JKP Pogrebne usluge Beograd
Parcele u krugovima: Novo bežanijsko groblje

Dom za naše pretke se tolikom brzinom širi da su milioni kvadratnih kilometara pretvoreni u neupotrebljiva zemljišta stotinama godina unapred. Te rasute večne kuće po zemlji najbolje se vide iz ptičje perspektive, iz aviona. Beograd je, poput mnogih prestonica, okružen grobljima po obodima grada, a ispod užeg gradskog jezgra skrivaju se velike tajne podzemnog sveta, piše Živomir – Žika Rakonjac u „Epohi večne vatre“.

Virusi i bakterije

„Naučno je dokazano da podzemne vode prenose opasne viruse i bakterije, a ljudi u stalnoj žurbi, koju nameće moderan tempo života, nemaju vremena da se bave posledicama i pitanje sahrana smeštaju u tabu-priče, misterije i bizarne teme. Izbor načina sahrane i lična odluka svakog pojedinca nije više nacionalno, versko ili tradicionalno pitanje.

Način sahrane u 21. veku je samo tehnički izbor i pitanje ličnog opredeljenja“, navodi Rakonjac.

On podseća da je jedan od velikana srpske medicine i predsednik Udruženja „Oganj“ u dva mandata, dr Aleksandar Kostić, upozoravao pre pola veka na posledice prenaseljenosti Planete, posebno velikih gradova, i dao stručnu analizu prednosti kremacije u odnosu na klasične sahrane iz urbanističkih, ekonomskih, estetskih, sanitarnih, higijenskih i medicinskih razloga. Njegov ekološki manifest „Sačuvajmo zemlju za generacije koje dolaze posle nas“, stekao je globalnu popularnost i značaj. On izražava suštinu ideja pokreta krematista i prepoznatljiv je slogan Udruženja „Oganj“. Spaljivanje umrlih datira iz daleke prošlosti, počinje s pronalaskom vatre.

Spaljivanje kao privilegija

Prvi dokazi vezani za kremiranje potiču 42000. godina p. n. e, a nađeni su na jezeru Mungo, u Australiji. Na tlu Evrope takođe postoje tragovi kremacije. U bronzano doba, oko 2000. godine p. n. e, u Panonskoj niziji i duž srednjeg Dunava, pored klasičnog pokopa bilo je prisutno spaljivanje pokojnika, piše Žika Rakonjac koji se temom kremcije istraživački bavio više od decenije.

– Kremiranje je jedna od tri najčešće forme kojim su obavljane sahrane kroz istoriju. Za razliku od inhumacije, inflamacija je spaljivanje pokojnika, odnosno, prema naučnoj definiciji, mineralizacija tela na osnovne sastojke usled delovanja visokih temperatura. Spaljivanje u Rimskom carstvu, pre hrišćanstva, bila je privilegija vlastele, vojskovođa i bogatih pojedinaca. Poznato je da su spaljeni: Cezar, August, Neron, Pompej, Tiberije, Tacit, Plinije na prostorima Balkana pronađene tragove spaljivanja u rimskim grobnicama i urne sa pepelom, nauka ne dovodi u direktnu vezu sa pokretima krematista koji su se pojavili pre vek i po u zapadnoj Evropi.

Arheološka otkrića su samo podstakla pokrete krematista, suprotno naučnim teorijama, da je spaljivanje pokojnika prisutno u svim civilizacijama od pronalaska vatre i da nije nikakvo novo otkriće. Širenje bolesti i zaraza oživelo je ideje o spaljivanju umrlih.

Nomadi nosili pepeo

I Južni Sloveni su, kao njihovi rođaci stari Sloveni, svoje mrtve spaljivali, a pepeo nosili sa sobom kad su se, kao nomadski narod, selili u potrazi za boljim uslovima života, ili su

urne s pepelom zakopavali u zemlju, onde gde se nastane. Primivši hrišćanstvo, kod Slovena je počeo da se gubi običaj spaljivanja preminulih. Spaljivanje mrtvaca, kao obred, otkopavanje i mit o vampirima, bilo je prisutno u vreme cara Dušana.

U Dušanovom zakoniku objavljenom 1349. godine otkopavanje i spaljivanje mrtvaca bilo je strogo zabranjeno.

„I ljudi koji vradžbinama uzimaju iz grobova, te ih spaljuju, to selo koje to učini da plati vradžbu, a ako bude pop na to došao, da mu se uzme popovstvo“, piše u 20. članu Dušanovog zakona.

U otporu prema staroj mnogobožačkoj veri i starim običajima, hrišćani su spaljivanje proglasili neznabožačkim običajem. Tada je sahrana u zemlju za svakog hrišćanina bio jedini moguć način sahrane. Sahrane u zemlju su tokom vekova stvorile opasne higijenske i urbanističke probleme. Stanje se naročito pogoršalo kada je zabranjena sahrana van crkvenih grobalja. S obzirom na to da su ona bila prostorno ograničena, vremenom je došlo do toga da se umrli, ne čekajući neophodan protok vremena, sahranjuju jedan preko drugog i okrenuti na sve strane sveta. Ta praksa je nastavljena do danas, a tipičan primer je Novo bežanijsko groblje u Beogradu, na kome su parcele projektovane u krugovima zbog čega će, prema tumačenju Crkve, neka buduća civilizacija da tvrdi kako ovde nisu živeli pravoslavni hrišćani.

Kolo oko mrtvog

U Nestorovoj hronici („Povest minulih leta“ s kraja 11. veka, čuvenog ruskog monaha. Prim. N. J. ) zabeležen je jedan ritual na reci Volgi: „Oko umrlo, koji je bio obučen u najbolje odelo i sa oružjem, igralo je kolo i pevale se prigodne posmrtne pesme. Na laku drvenu šajku iznutra namazanu katranom, položili su telo, zapalili i pustili niz reku.“

Neke hronike beleže da su tragovi spaljivanja preminulih Slovena prisutni u blizini Carigrada, na krajnjem jugoistoku Balkanskog poluostrva.

Beograd pre Londona

Nastojanja naprednih krugova da se iz zdravstvenih i ostalih razloga urede javna groblja, ostala su dugo neostvarena zbog konzervativnih shvatanja. Tako je Pariz prvo javno groblje dobio 1801, a London 1852. godine. Beograd može da se pohvali da je organizovano groblje imao dve godine pre Londona.

Sutra – Epoha večne vatre (5): Hladni japanski pogreb