Lična arhiva
Ivo Andrić

Velika imena srpske nauke i umetnosti nalaze se na listi članova Udruženja „Oganj“: Milan Jovanović Batut, Milutin Milanković, Mihailo Petrović Alas, Simo Matavulj, Slobodan Jovanović, Veselin Čajkanović, Ivo Andrić, Slobodan Ribnikar, Aleksandar Kostić, Miroslav Čangalović, Smilja Avramov, Predrag Ejdus, Timoti Džon Bajford…

Da je to jedna od najmasovnijih organizacija kod nas, svedoči podatak da je za 115 godina postojanja ovog udruženja upisano 16. 000 članova. Sva ta imena nije moguće poređati u „Epohi večne vatre“, napominje Živomir Žika Rakonjac.

I zanatlije i naučnici

Pokretu krematista pripadali su profesori univerziteta, naučnici, pisci, muzičari, glumci, narodni poslanici, trgovci, zanatlije, državni činovnici, diplomate, vojni oficiri, pomorci, inženjeri, bankari, lekari, pravnici. Iako su imali različit društveni status, socijalno poreklo, verska i politička ubeđenja, sve te ljude spajala je, u osnovi, ista ideja – vera da je drugi način sahrane prihvatljiv iz higijenskih, zdravstvenih, urbanističkih i ekoloških razloga.

Nema podataka o broju članova Društva „Oganj“ kada je osnovano 1904. godine. Godinu dana pre, dr Vojislav Kujundžić je oko sebe okupio grupu intelektualaca i pokrenuo inicijativu za osnivanje društva za moderno spaljivanje mrtvaca. U inicijativnom odboru bili su lekari dr Slobodan Ribnikar, dr Momčilo Ivković, dr Radivoje Vukadinović, profesori Jovan Maksimović i Jelenko Mihajlović, inženjer Jovan Smederevac, pravnik Sava Marinković i advokat Dragoslav Bošković.

Baza pristalica novog društvenog pokreta nalazila se u Ulici Kralja Petra 50, gde su dr Kujundžić i dr Vukadinović imali prvu medicinsku laboratoriju za rano otkrivanje raznih bolesti. Članovi „Ognja“ javljali su se jedan drugom „ognjenim pozdravom“, priređivali su „ognjene večere“ u Imperijalu, a potom su u Srpskoj kruni imali zaseban sto sa rezervisanom tablom na kojoj je pisalo „Oganj“.

Prvo svoje ime pokret krematista dobio je na osnivačkoj skupštini 20. decembra 1904. godine, kojoj je predsedavao dr Milan Jovanović Batut. Naziv Društvo „Oganj“ za moderno spaljivanje mrtvaca dao je dr Vojislav Kujundžić rekavši:

– Sama reč oganj treba da bude stalna ideja vodilja našeg pokreta koja će mu osvetljavati put u daljem radu i plemenitim nastojanjima. Oganj je uvek predstavljao simbol svete vatre u antičkim hramovima, vatre sačuvane da se ne ugasi.

Poslednja želja nobelovca

Davnašnja želja pokreta krematista da se u Beogradu izgradi krematorijum ostvarena je 1964. godine, a dolaskom dr Aleksandra Kostića na mesto predsednika, „Oganj“ je doživeo transformaciju, niz organizacionih promena i veću popularnost kod stanovništva.

Nobelovac Ivo Andrić i dr Vojislav Kujundžić bili su više nego slučajni prolaznici. Ova dva savremenika dovode se u vezu a mističnim organizacijama, tajnim društvima i delovanjem masonske organizacije koju je osnovao Kujundžić. Ivo Andrić i njegova supruga Milica Babić bili su članovi krematističke organizacije koju je osnovao dr Kujundžić zbog čega se veliki pisac smatra velikanom „Ognja“.

Kraj Andrićevog životnog puta odigrao se 13. marta 1975. u Beogradu, na Vojnomedicinskoj akademiji, gde je umro u 83. godini života. Već sutradan je organizovan javni ispraćaj Andrića, čiji su posmrtni ostaci, po njegovoj želji, kremirani. Urna s pepelom velikog pisca položena je u rozarijum u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu 40 dana posle ispraćaja, 24. aprila 1975. godine. Dnevne novine su izvestile da je pepeo smešten u urnu koja je napravljena od zemlje donete iz Andrićevog zavičaja, a njenom konačnom polaganju u Aleju velikana prisustvovao je stotinak ljudi: državni, republički i gradski zvaničnici, književnici i poštovaoci.

Andrić je bio religiozan čovek, a kremacija, u vreme njegove smrti, nije bila idealna hrišćanska sahrana bez obzira na to što je bila prihvaćena i uglavnom povezivana sa ateističkim pogledima na svet. Potreba da se izbegne spektakularna sahrana i sve ono što prati posmrtnu sudbinu javnih ličnosti sasvim se uklapa u Andrićev stil života. Njegovi biografi beleže da se Andrić grozio posmrtnih nekrologa i pompeznih ispraćaja javnih ličnosti . Ima mišljenja da je želeo kremaciju upravo da bi izbegao sahranu u Aleji velikana, ali mu to nije uspelo jer je već za života bio javni spomenik koji nikako nije mogao da bude ostavljen u nekom zabačenom ćošku.

Slave Svetu Marinu

U nastojanju da javnosti dokaže svoje hrišćansko opredeljenje i delovanje koje nije usmereno protiv Crkve, uprava Društva „Oganj“ je odlučila da za svoju zaštitnicu uzme Svetu velikomučenicu Marinu, u narodu poznatiju kao Ognjena Marija, koja se obeležava 30. jula. Moguće je da je slava obeležavana i ranije, ali je, sudeći po zapisima, prota iz Saborne crkve srpski običaj, sečenje kolača i čitanje molitve, redovno i javno obavljao od 1930. godine. „O slavi 1934. godine nadležni prota odbi da dođe na slavu pozivajući se na odluku Arhijerejskog sinoda“, zapisaće osnivač „Ognja“ Vojislav Kujundžić. Uprava Društva je imala želju da uz blagoslov sveštenika slave Ognjenu Mariju, ali razgovori sa crkvenim vlastima nisu imali uspeha.

Prilagođavajući se novim okolnostima, član uprave „Ognja“, stari čika Jova Avramović, setio se da je u „Srbobranu“ štampan stari kalendar u kome se opisuje kako Srbi bez sveštenika u planinskim krajevima, odvojeni po nekoliko meseci debelim snegom od sveta, ljudi, škole i crkve ipak praznuju svoje slave i propisno, po verskim običajima, seku kolač i blagosiljaju slavsku trpezu.

Epoha večne vatre (10): Memoari poslednjeg kralja Jugoslavije