Invazijom na sever Sirije prošle nedelje, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan postigao je ono za šta su mnogi mislili da je nemoguće – ujedinio je sve regionalne zemlje i rivale, istovremeno razbesnevši sopstvenu opoziciju, koja ovaj njegov potez vidi kao veoma nesmotren i destabilizujući, navodi u analizi ugledni britanski list “Gardijan”.
Ratoborni nacionalista sa diktatorskim sklonostima, Erdogan je za 16 godina koje je proveo na vlasti, kao predsednik ili premijer Turske, često sebe predstavljao kao čoveka samog protiv celog sveta. Sada je stvarno svoj na svome, navodi autor teksta.
EU, Rusija, SAD, Iran i arapske zemlje su, svaka za sebe, izrazile nezadovoljstvo turskom invazijom, istovremeno gledajući da se adaptiraju i steknu prednost ukoliko se ravnoteža moći u Siriji ponovo promeni.
Ergogan nije ni demokrata, ni saveznik, ni prijatelj Evropi
Erdogan je nesumnjivo očekivao nezadovoljstvo Evropljana. Odgovorio je na to sa prezirom – pretnjom da će na Zapad pustiti 3,6 miliona sirijskih izbeglica. On je svestan da reči iz EU nisu praćene i delima. Niti ga plaše pretnje turskom suspenzijom iz NATO.
Odnosi Turske sa Evropom već su bili na niskom nivou, zbog konstantnog kršenja ljudskih prava i odbijanja pregovora o turskom članstvu u EU. Erdoganove poslednje akcije potvrdile su da on nije ni demokrata, ni saveznik, ni prijatelj Evropi.
S druge strane, SAD je imala više mogućnosti da utiče na razvoj događaja, ali izgleda da je odbila to da uradi. Uprkos poricanju, jasno je da je Tramp brzopleto, bez konsultovanja sa saveznicima, pristao na Erdoganovu invaziju, pritom je olakšavajući povlačenjem američkih vojnika.
Izdaja Kurda, saveznicima u borbi protiv Islamske države, već je bilo dovoljna loša. Prepuštanje Sirije Rusiji i Iranu, američkim rivalima i glavnim podržavaocima režima Bašara al Asada, jeste ogroman strateški autogol, čime se zaokružuje period od 8 godina pogrešnih američkih odluka posle “arapskog proleća”.
Rusija srećna, ali…
Moglo bi se reći da je Rusija srećna. Uostalom, izbacivanje SAD iz Sirije (i šire na Bliskom istoku) je njihov davni cilj. Kada je Putin poslao vojnike u Siriju 2015. godine, “kladio” se na Asadovu pobedu. Međutim, konačna pobeda još uvek nije ostvarena, a sve je dodatno zakomplikovao Erdogan, opstruišući mirovni sporazum koji su u Astani potpisali Rusija, Iran i Turska.
Zato Rusija očekuje od Kurda, sada kada su iz Amerikanci napustili, da naprave neku vrstu pakta sa Asadom. Tu sirijski predsednik vidi šansu da povrati izgubljene teritorije. Arapske zemlje su takođe osudile Tursku. One su prvo podržavale Asadove protivnike, ali u poslednje vreme kalkulišu da je praktičnije da podrže Asada, jer je to jedini način da se okonča rat u Siriji i spreči oporavak Islamske države.
Najnovija kriza naučila nas je još jednu lekciju – ne možete se pouzdati u američko savezništvo. Kurdi su to već znali – bili su izdani u Iraku 1991. kada su SAD ostavile Sadama Huseina na vlasti na kraju prvog Zalivskog rata. Ali, ovo je novost za saudijski režim, čija bezbednost, kao i Izraela, zavisi od Vašingtona.
Na kraju, ironično će biti ako Trampovo izvlačenje iz Sirije – koje pokazuje ograničenja američke moći – indirektno dovede do mira u Persijskom zalivu, okonča rat u Jemenu i utiša “jastrebove” u SAD i Izraelu koji su toliko truda uložili u pokretanje rata sa Iranom, zaključuje “Gardijan”.
