Gladuje, a niže petice

Željan svega: Nikola Matković

– Roditelji su bolesni i ne mogu da rade teže poslove, a i da mogu, nemamo plodne zemlje, bude tek toliko za koju leju luka i drugog zeleniša, ali treba dočekati da sve to stigne. Otac prima socijalnu pomoć 1.500 dinara (12 evra), to nam je sav prihod, često se, kad baš zagusti, prehranjujemo i šumskim plodovima – priča bez stida ovaj tihi dečak i odlični učenik.

– Život je odredio da tako živimo, roditelji su najpre ostali bez posla, a potom i bez zdravlja, šta god da smo pokušali nije išlo, poslednju kravu tata je prodao da podigne dedi spomenik, od tada smo baš u nevolji. Dok ne ojačam, dok ne stanem na noge i dok ne budem mogao da zaradim neki dinar, makar i nadničeći, ne verujem da ćemo se slatko najesti, ali, šta je tu je, trpeti se mora, i napred se mora – dodaje Nikola dok nas vodi ka skromnom kućerku na periferiji Vučinića u kome nema čime da se pohvali. Srećom, kokoška je tog dana snela jaje, pa je majka, sa nešto hleba i luka, spremila ručak za Nikolu.

 

Hido doneo namirnice

Dok smo pripremali ovoj tekst, za nevolje malog Nikole Matkovića čuo je poznati humanitarac iz Novog Pazara Hido Muratović koji je odmah pohitao u Vučiniće.
– Zapanjen sam koliko teško žive i koliko se hrabro bore ovaj siromašni mališan i njegovi bolesni roditelji, odneo sam im određenu količinu namirnica i mobilni telefon, silno su se obradovali, bar nekoliko dana neće gladovati, a i moći će da me pozovu kad ponovo zapadnu u nevolje – ističe Muratović.

 

Uprkos svim nedaćama koje prate njegovu porodicu Nikola, inače jedino dete u selu, svaki slobodni trenutak koristi za učenje, mahom iz knjiga koje mu pozajmljuju školski drugovi i nastavnici. Odličan je đak, bez četvorke, najviše voli biologiju i eksperimente iz oblasti botanike. Nedavno je, na opštinskom takmičenju iz biologije, iza sebe ostavio svu gradsku decu, na regionalno i republičko takmičenje nije otišao iz finansijskih razloga, jer, kako kaže, ne bi imao ni za burek.

 

Obradovao ih humanista: Hranu doneo Hido Muratović
 

– Televizor nemam, kompjuter takođe, novine ne čitam, jedini prozor u svet su mi nastavnici i stari tranzistor koji mi je poklonio komšija, jedva se čuje, ali ipak uspevam da pratim najnovije vesti i po nešto naučim. Biologija mi je najveća ljubav, voleo bi da imam kompjuter i da što dublje uđem u tajne ove nauke, ali sada mi je najvažnije da se ja i roditelji prehranimo, kada bi dobili neke pare najpre bi kupili kozu ili kravu, nekoliko kokošaka i puno brašna i ulja, pa tek onda kompjuter i televizor o kojima sanjam – naglašava Nikola i podseća da ga strašno boli što u selu nema drugova, što nema sa kim da se igra i što, umesto drugarima, loptu šutira u zid kuće. 

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime