Budući da je već dugi niz godina uz “Vesti” i štićenike Humanitarnog mosta, nije nikakva novost da je penzionerka Rajka Tarlać iz Sidneja, rodom iz Potkozarja u Srpskoj, zajedno sa brojnim prijateljima, do sada pomogla na stotine ljudi za čije je sudbine saznala posredstvom našeg lista. Posebno za velike praznike, kao što je i za protekli Božić, kada je posredstvom naše sidnejske Redakcije uputila 3.100 dolara na 14 različitih adresa.
O uručenjima tih priloga pisali smo gotovo iz dana u dan, pa izuzetka nema ni ovog puta, jer je deo priloga od 200 dolara koje je Rajka namenila za mladu Moniku Terzić (34) iz Beograda koja je u stanju budne kome (minimalnog stanja svesti), predat u ruke njene majke Ljiljane. Samim tim, uručeni su i svi darovi onima kojima ih je dobra Rajka namenila.
– Svaki put mi gospođa Rajka natera suze na oči kada nam od nje stigne dar. Svojim humanim gestom, ona mi daje ogromnu nadu da nisam sama u ovoj borbi za oporavak moje ćerke Monike. Ponekad se zapitam koliko je srce te žene i da li ću joj ikad moći zahvaliti, barem ruku prijateljstva da joj pružim i da joj kažem da je kod nas uvek dobro došla. Hvala gospođa Rajka što nikad ne zaboravljate moju Monu, hvala što postojite! – rekla je Ljiljana Terzić dodavši:
– Želim i da poručim da su za mene ljudi poput Rajke najveći, najosećajniji, da znaju vrednost drugog života, jer svojom pažnjom žele drugog da usreće i pomognu da i on bude zdrav. To je za mene veličina ljudskosti. Ako imaš više, ako možeš, ti pomozi drugom. Svaku donaciju, pa i ovu utrošim za moju Monu. Kupim šta je najneophodnije, a za ležećeg pacijenta poput nje, mnogo toga treba. Isto tako, svaki dinar skupljam za rehabilitaciju, jer njoj vežbe život znače. Monika ima tri puta sedmično fizikalnu terapiju koju moram da plaćam, logopeda, akupukturu, dodatne pelene koje se brzo troše i sve za higijenu. Kupujem i lekove za imunitet, što me samo na mesečnom nivou košta oko 50 evra, a specijalna ishrana najviše košta – rekla je u dahu hrabra majka Ljiljana koja se za svoje čedo bori iz dana u dan.
Ali, ne samo za Moniku, brine i o 10-godišnjoj unuki Heleni, koju je Monika rodila zdravu, a greškom lekara potom ostala potpuni invalid. Helena je svakog dana uz majku, bodri je i hrabri da ustane iz postelje. Jedina želja jeste da njena mama bude kao i sve druge mame.
– Mona je mnogo više napredovala otkako je na kućnom lečenju. Više razume ono što vidi, kad joj dajem da jede bolje žvaće. Bolje usta zatvara, podiže pomalo glavu, okreće je levo-desno, pomeri pomalo ruku ili nogu… Odlično čuje i reaguje na svaki šum. Samo osluškuje kad je njena ćerka pored nje i mazi je. A Helena stalno pita: “Bako kad će mama da priča, zašto je bolesna, kako me je čuvala kad sam bila beba…” Tada mi je najteže. Kad je Mona napolju u kolicima i padne joj glava sa strane, ona ostavi decu, propne se na prste i ispravlja Moni glavu, pomazi je i kaže dobra moja mama – u suzama navodi majka Ljiljana i na samu pomisao kako njena unuka sve doživljava.
Kome je sve uručena pomoć
Podsećanja radi, od ukupno 3.100 dolara za 14 štićenika. Od toga je po 300 dolara namenila za siromašnu porodicu Zarić iz Trnjaka kraj Bijeljine, zatim porodicu Pap iz Mužlje kraj Zrenjanina i samohranog oca Vukomira Tomovića iz Novog Pazara, a po 200 dolara za: porodicu preminulog Dragana Mladenovića iz Smederevske Palanke, slepog dečaka Aleksandra Smukova iz Dobrinaca kraj Rume, siroče Aleksu Bogdanovića iz Bijeljine, samohranu majku Živku Stanojević nastanjenu u Surčinu, Svjetlanu Kljajić iz Sključana kraj Kozarske Dubice, samohranu majku Bajru Suljević iz Novog Pazara, đake Mihajla Kukića iz Prijedora i Milicu Đorđević iz Prizrena, zatim samohranu majku Tanju Radonjić iz Kotraže kraj Čačka i starinu Ranka Majstorovića iz Omarske i Moniku Terzić iz Beograda, koja se nalazi u budnoj komi. Sve zajedno, dobročinstva za svaku pohvalu i divljenje.
Bolna rana
– Naša Mona je dobro, sve više prati kad joj se priča, a najviše kad joj njena ćerka govori kako je provela dan, kako je bilo u školi. Naša Mona se tada oglašava (iako ne govori) kao da hoće da joj kaže da je ponosna na nju kako sama uči, bez ičije pomoći. U tim trenucima, ne znam da li me bol više pritisne ili sam srećna što ona tako mala uspostavlja komunikaciju sa svojom majkom. Hvala dragim i humanim ljudima iz srca, koji su godinama uz nas i bez čije pomoći bi nam bilo mnogo teže. Svako dobro im želim – rekla je Ljiljana Terzić.
