Lična arhiva
Miroslav - Mika Aleksić

Filmski reditelj, producent, ali i čuveni pedagog kroz čiju su školu prošla najsjajnija imena srpskog glumišta. Prvo u Dramskoj grupi u Radio Beogradu, gde je nekada radio, a kasnije u dramskom studiju Stvar srca, koji vodi sa suprugom Biljanom Mašić, profesorkom na Fakultetu dramskih umetnosti.

Nikola Kojo, Boris Milivojević, Nebojša Glogovac, Nikola Đuričko, Mirjana Joković, Katarina Gojković, Viktor Savić, Vuk Kostić, Nada Macanković, Kalina Kovačević, Borka Tomović, Marija Bergam… samo su neki od Mikinih „malih ljudi“. Ne postanu svi glumci, mada sa tom namerom dođu kod Mike, gde provedu narednih 13 godina života – sve do upisa na fakultet. Kroz igru i učenje uz strogog učitelja mališani počinju da usvajaju i poštuju nimalo jednostavna pravila. Nedeljno mora da se pročita jedna knjiga! I to ona koja nije deo školske lektire. Na časove svi moraju da dolaze uredni, čiste kose, i sa voljom da budu bolji. Mika, u stvari, traži od njih da budu najbolji što oni sami mogu i ni za pedalj ne odustaje od toga. Zbog toga ga svi doživljavaju kao strogog čoveka. Danas ti „mališani“ rade širom sveta, a čak troje ih je i u NASA.

Ukor zbog oca

– Rođen sam 5. februara 1952. godine u Beogradu. Imam stariju i mlađu sestru. Na svet sam došao na Čuburi, u kući, bio je veliki sneg. Moja majka nije mogla da ode do porodilišta. Stanovali smo u jednom dvorištu sa nizom kuća i na kraju tog niza bio je naš dom. Na sredini dvorišta – česma. Noću sam i u sudovima hvatao vodu da bih napravio led. Od toga bih pravio „prozore“ za moje građevine od snega. Na mestu gde je soba, u kojoj sam rođen, sada je veliko drvo. Na mestu naših dvorišnih kuća sada je Čuburski park. Mi smo poslednji otišli iz tog dvorišta.

– Odlazak sa Čubure je bio veliki problem za svakog od nas. To je bilo kao neko čupanje iz korena, iz samog bića. Tada sam imao 18 godina. Čubura je bila divna sa svim tim udžericama, gde se sve znalo… Ne daj bože da te opomene neko od Čuburaca koji su imali samo „uličnu školu“! Da te neko od starijih uhvati da nisi pomogao nekom, da nisi poneo torbu, ceger sa pijace, i to do vrata! Znao se red! Čubura i dalje šapuće, ne u nekom mom sećanju, nego u duši. Kad na kraju godine dobiješ đačku knjižicu, normalno je da je pokažeš roditeljima. Ali ja sam knjižicu morao da pokažem i Maretu, čuburskom mangupu, „kumu“, koji bi je lagano otvorio, pogledao ocene i ako si imao sve petice, on bi u knjižicu stavio najveću paru. Moj otac inače nikad nije hteo da ide na roditeljski i zbog toga sam dobijao sam ukor. Njegovo objašnjenje je bilo prosto: „Ko ide u školu – ti ili ja?“. Ja mu onda kažem: „Pa imam keca“, a on meni: „Ne zanima me i to je za ljude.“ Bio je mudar čovek, bravar, obožavao je OFK Beograd i decu.

– Kao dete sam shvatio da je škola moja obaveza, moj posao, u koju idem da učim i stav mojih roditelja je bio da i ja to prihvatim. Ne misle danas roditelji tako, imam odličan uvid u to, jer radim sa decom. Čak 90 odsto roditelja ode u školu kod nastavnika i kaže : „Dali ste mom detetu dvojku, trojku ili četvorku, a moje dete zna za peticu. Lično sam ga preslišao!“. Ruši se dostojanstvo, smisao škole.

Nepoželjno pitanje

– U osnovnoj školi sam bio odličan učenik. Sećam se moje profesorke istorije, Papić joj je bilo prezime. Bila je rodom iz Potkozarja, upečatljiva žena, divno ju je bilo slušati. I tako, ona nama priča o stradanju dece sa Kozare. Njeni su završili u Jasenovcu. Povremeno bi joj kanula suza. Ispričala nam je: „Svako ko je bio makar simpatizer komunista, završio bi u Jasenovcu, ako bi se to saznalo.“ Upitao sam druga do sebe: „Koliko je daleko Kumrovec od Zagreba?“ Razmišljao da li su i drugi narodi stradali, a ne samo Srbi. Kako je moguće da Titova rodbina nije trpela posledice, a svi su znali da je partizanski vođa? Zašto se stradanje odnosilo samo na Srbe? Papićeva je čula moje pitanje i rekla mi da izađem sa časa, da se javim direktoru i kažem šta sam pitao. Znate kako sam proveo vreme do kraja godine? Svakog dana sam morao da idem u zbornicu. Tamo je sedeo jedan čovek, čitao je „Borbu“. Govorio bi mi: „Sedi i piši!“ Celo polugodište pisao sam odgovore na pitanja: „Šta si pitao, zbog čega, ko te je nagovorio?“

– Kad je došlo vreme za fakultet odlučim se da upišem režiju, koja u jednom segmentu podrazumeva rad sa glumcem. Težak, delikatan rad, zapravo priprema, saradnja, umeće da se zajednički napravi uloga. Sve što pročitamo iz scenarija, iz romana, treba prevesti u nešto što je živo, napraviti lik.

Glumac je taj koji liku pozajmljuje život, naravno uz pomoć reditelja. A gluma mi je bliska od detinjstva. Sa osam godina sam postao član Dramske grupe Radio Beograda i mnogo sam snimao na radiju, filmu televiziji…

– Sa mnom u klasi na fakultetu su bili Milan Knežević, Miloš Radović i Miroslav Lekić. U toku studiranja dobio sam i studentskog Oskara, kog su dodeljivali Amerikanci. Ta nagrada je, uz još neke mogućnosti i šanse, podrazumevala dvogodišnju stipendiju u Americi, ali zahvaljujući spletu nekih mutnih okolnosti nisam otišao. Kod mene je mnogo toga stvar srca. Dramski studio koji sada vodim zove se „Stvar srca“ i to ime nije slučajno. Mislim da je život stvar srca, a pogotovo bavljenje umetnošću. To stvarno jeste stvar srca.

Susret s Arkanom

– Sećam se dobro te 1991, kada je počeo rat. Moja supruga Biljana i ja slavimo Đurđic i na našu slavu dođe više od 70 gostiju. Sve to počne oko osam uveče i traje do osam ujutro. Zna se – Goran Sultanović prvi dolazi i poslednji odlazi. I tako, povede se razgovor o ratu. I onda u jednom trenutku moja gošća, inače profesorka jugoslovenske književnosti, kaže da nije ni znala da na prostoru Hrvatske žive Srbi! I da to što se tamo događa nema veze sa nama! Smatrao sam da u tom trenutku moramo biti uz svoj narod. Odlučio sam da odem na te prostore gde se vodi rat. U to vreme je Soni bio izbacio na tržište integrisanu kameru sa mikrofonom i tonom, tešku samo 150 grama. Na bazi osmomilimetarske trake, fantastičih premisa hvatanja signala, čak i kad je u pitanju noć, svetlosni signali odlični, ton fantastičan. I ta kamera je koštala 1.500 nemačkih maraka, a malo veća, ozbiljnija, Hi8, oko 5.000 maraka. To je tada uvela japanska televizija za emisije dopisničkog reporterskog karaktera. Naravno, nisu se mogle tada kupiti ovde, u Srbiji.

– Samo da pojasnim, na snimanja su do tada odlazila trojica, koji čine ENG ekipu – jedan drži tejp težak 30 kg, kamerman je, kao june, kablom vezan za tejp i naposletku onaj treći koji drži mikrofon. Sve zajedno – neefikasno za izveštavanje sa ratišta, a odlične mete! Hteo sam da pokušam da se eliminiše ta grdosija i da se kupi ova Sonijeva kamera. Otišao sam u TV Beograd da razgovaram sa direktorom i kazao ako ne može televizija da nađe pare, naći ću ja. Odemo u Budimpeštu u potragu za tom kamerom moja supruga, njen brat, Nikola Kojo i ja. Nismo je našli u Mađarskoj i produžimo do Minhena. Tamo sam im istresao sve pare iz džepova i kupio tu kameru.

– Otišao sam u Tenju, sa Željkom Ražnatovićem Arkanom. Verujte mi na reč da do tada nisam znao ko je taj čovek. A znao sam mnogo ljudi u Beogradu, iz svih sfera života, i ovakve i onakve. Biljana mi je kasnije objasnila ko je Arkan, ona je čitala u novinama o njemu. On je stalno bio na meti stranih dopisnika. U to vreme bio je svetska medijska ličnost. Davao je intervjue, ali je uvek zahtevao original snimljenog materijala i davao ga meni. Takav je bio.

– Proveo sam neko vreme na ratištu u Hrvatskoj. Rat ume da iznedri i ono najbolje u čoveku, želju da drugom pomogne, ali ume da pokaže sve zverstvo u čoveku. Preko divnih, dobrih ljudi iz sveta, dobijao sam humanitarne pošiljke, pune kamione, koje su onda išli put ratišta, za taj napaćeni narod, za decu. Raspad Jugoslavije bio je vrlo bolan i to je po mojoj oceni apsolutno, potpuno, razračunavanje sa srpskim narodom. To je velika tragedija srpskog naroda. Ima tu mnogo toga što se zbivalo, a što nikad nećemo znati. Ili jednostavno ne želimo da znamo…

Preci sa Kosmaja

– Moj deda po ocu Radisav je u 13. godini ostao bez oca. Rajko su ga zvali, ogroman čovek, prek, komita… Mog pradedu, njegovog oca, ubili su, kad se vraćao sa vašara, gde je prodao volove… Bile su to su velike pare. Živeli su na Kosmaju gde i ja danas imam kuću. Sa majčine strane imao sam fantastičnu baba Ljubicu, i deda Leku, zidara, koji je namerno mucao. Kad sam ga jednom pitao zašto muca, jednostavno mi je rekao : „Pa, dijete, da dobijem na vremenu.“

Srpski kozaci

– Srbi ne žive samo na području Srbije, nego i širom sveta. I bez obzira gde žive – oni su i dalje Srbi. Otišli su širom sveta, otišli su i u Rusiju. Znate kozaci, pa dobar deo kozaka su Srbi, koji su vremenom pogubili veze sa svojim srpskim korenima.

Devojčica koja sanja prozore

– Naročito su me pogađale slike dece u ratu. Naiđem tako na ratištu u Hrvatskoj na devojčicu sa tanušnom, plavom, „slamnatom“ kosom. Gleda onako, širom otvorenih očiju, a ja je pitam „O čemu sanjaš, ćero?“ A onda mi ta devojčica, sa periferije Vukovara, kaže: „Stalno sanjam prozore“, a ja je pitam: „Jesu li celi, ili puknuti?, a ona meni : „Ja se probudim kad prsnu.“

Kad se uzburka duša

– Kada ti nešto fali, kada te nešto kopka, ako imaš neku želju, tada se uzburka duša. Znate šta je danas najveći poraz? Kada biste napravili anketu sa bilo kojim uzrastom mladih ljudi, đačkim na primer, i pitali ih „Šta žele?“, strašno bi vas iznenadio rezultat istraživanja. Pravih suštinskih želja – nema. To bi eventualno bili odgovori tipa da žele novi, bolji mobilni, koji je imperativ sredine, patike, ili neku video igricu. E, ono što ja pokušavam sa svojim đacima, jeste da im probudim ŽELjE da grade svoju ličnost,da budu najbolji što mogu, da budu smeli i čestiti čime god da se u životu bave.