Tanjug
Humanost na delu: Mladi na usluzi starima i nemoćnima

Pandemija virusa korona pogodila je ceo svet, a naravno i Srbiju. Građani su po prvi put u izolaciji, odsečeni od drugih ljudi i svakodnevnih poslova. Radi se od kuće, stariji od 65 godina ne smeju napolje, prisutna je bojazan. O tome razgovaramo sa dr Aleksandrom Vujoševićem koji za „Vesti“ kaže da svaka samoća budi strahove. „Strah od samoće i od toga da neće biti nikoga da vam pomogne stvara anksioznost i nesigurnost, a postoji i pojam strah od straha i mislim da je u ovakvim stanjima izolacije on najizraženiji“, navodi ovaj stručnjak.

Kako ova izuzetno vanredna situacija psihološki utiče na ljude?

– Pa kao što je poznato ljudi su socijalna bića i svaka izolacija od ostalih ljudi nam teško pada. Ova situacija je specifična u odnosu na sve ostale kroz koje smo prolazili zato što se po prvi put susrećem sa preporukama da smanjimo socijalne kontakte i da pomoć drugima pružamo pre svega kroz gotovo totalnu restrikciju ovih kontakata. Naravno, neke psihološke posledice će se ispoljiti tokom same pandemije, dok će se neke druge videti tokom vremena koje dolazi.

Na delu su buđenje solidarnosti i empatija. Mlađi ljudi i volonteri obilaze starije komšije. To pokazuje da ljudskost nije zaboravljena, zar ne?

– Apsolutno se slažem da ljudskost, solidarnost i empatija nisu zaboravljene kategorije, one su u nama, možda se brže probude u težim vremenima i možda se i lakše uvide. Kao da u normalnim okolnostima zaboravimo koliko je potrebno i posebno biti empatičan i solidaran. Možda iz ove situacije naučimo da više brinemo o drugima, da ih bolje razumemo nego što smo to činili pre ovog stanja.

Samoća pojačava tugu: Dr Aleksandar Vujošević

Brojni ljudi su u samoizolaciji. Koliko to budi strahove?

– Svaka samoća budi brojne strahove koji se samo roje. Kao što rekoh, dominantan je strah od straha.

Svi smo u nekoj vrsti karantina, kompletno društvo. Kakve posledice to ima na psihu?

– Na duge staze socijalna izolacija najpre može stvoriti poremećaje iz anksiozno-depresivnog spektra. Samoća pojačava napetost i tugu. Ipak, stanje izolacije i uopšte krize bude kod čoveka i želju za borbom bar dok takve situacije traju.

Stariji sugrađani i hronični bolesnici su u još većoj zebnji. Kako da sami sebi pomognu, odnosno kako da im mentalno pomognu njihove porodice?

– Porodice i njihovi najbliži treba da održavaju redovan kontakt sa njima. Srećom, danas postoje moderni načini komunikacije, može se komunicirati telefonom, sada postoji mogućnost i video-poziva, što je veoma bitno jer na taj način možemo videti i emocije na licu, ne samo u glasu, možemo kontaktirati i preko društvenih mreža. Uz redovnu komunikaciju stariji ljudi će se osećati sigurnije, a ujedno će imati saznanje da su i oni, njihovi najbliži dobro, što je jedan od najvećih strahova. Sami sebi mogu da pomognu tako što će biti aktivni koliko im zdravlje dopušta, čitati, raditi sve one stvari za koje inače nemaju vremena.

Niko u ovom trenutku pouzdano ne zna kada će se okončati ova situacija. Ipak, koliko će i nakon završetka pandemije ljudi imati poteškoća da se uključe u normalne tokove života?

– Pa, sa jedne strane strahovi će sigurno trajati duže od pandemije, a sa druge strane, izolacija će uticati da se po sticanju uslova što pre vratimo svim ljudima koji su nam nedostajali i običajima koji su nam nedostajali. Kod određenog broja ljudi mogu se razviti strahovi, panika i anksioznost koji će se možda u većoj meri manifestovati po povratku u redovan životni ciklus.

Posebno je pitanje koliko će biti potrebno ljude ohrabrivati da se vrate u šoping centre, restorane. Koliko će ih kočiti fobije, a s druge strane, to je neophodno zbog oporavka male privrede, socijalnih kontakata?

– Naravno, finansijske teškoće pratiće postkrizni period. Analizirajući krize slične ovoj mislim da strahovi koje ste naveli neće značajnije uticati na povratak ustaljenom načinu življenja, bar u dužem vremenskom periodu. Povratak u restorane i šoping centre će ipak više zavisiti od finansijskih mogućnosti. Osim onih poremećaja koji nastanu i budu potencirani izolacijom.

Koliko je histerija masovne kupovine toalet papira, brašna ogolila ljudske strahove, sebičluk ili nešto drugo?

– Naravno, u strahu su velike oči, čovek tada deluje impulsivno, ponekad sebično. Naravno, ispod te prve reakcije postepeno počinju da isplivavaju i one bolje strane. Moramo razumeti i takve postupke jer su potkrepljeni panikom i brigom za sopstvenu porodicu. Važno je ipak da znamo da posebno u kriznim vremenima treba poštovati potrebe, osećanja i strahove drugih ljudi. Jedino tako svi zajedno možemo prevazići krizne situacija sa što blažim posledicama.

Strepnja za preživljavanje

– Strah za egzistenciju je verovatno i najveće opterećenje. Strah da se preživi, strah da se zadovolje osnovne potrebe je iskonski. Ako govorimo o brigama za finansijsku egzistenciju, to je danas praktično jedna od najprisutnijih strepnji, s obzirom na to da kriza utiče na celokupne finansije, normalno je da se strahovi u ovakvim situacijama opravdano povećavaju. To je strah koji će trajati najduže posle kraja epidemije.

Rukovanje će popričekati

Da li će rukovanje, zagrljaji između prijatelja, poslovnih partnera malo popričekati?

– Verovatno ćemo se od tih navika ustezati još neko vreme, mislim da će sledeći savete epidemiologa ta, po meni lepa navika, postepeno ponovo postati deo kulturološkog miljea.