U okviru obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, Dom kulture “Gračanica”, Muzej žrtava genocida i Bogoslovija ‘Sveti Ćirilo i Metodije” organizovali su projekciju filma “Peto pismo Hilde Dajč”, priču o sudbini jevrejske devojčice u porobljenom Beogradu, a zatim i tribinu o jednoj od najstrašnijih epopeja srpskog naroda tokom Drugog svetskog rata – događajima na Kozari 1942. godine.
– Dokumentarno-igrani film “Peto pismo Hilde Dajč” reditelja Ivice Vidanovića je film i priča o srpskoj Ani Frank. Reč je o drugom filmu u produkciji Muzeja žrtava genocida koji prikazuje sudbinu jevrejske devojke u okupiranom Beogradu, njenu požrtvovanost i hrabrost, odlučnost da pomogne svojim sunarodnicima u koncentracionom logoru po cenu sopstvenog života. Iza Hilde Dajč ostala su četiri pisma neprocenjive istoriografske vrednosti, a koja svedoče o životu i smrti u logoru na Starom Sajmištu. “Peto pismo Hilde Dajč” napisano je 80 godina kasnije i upućeno je svima nama, da se setimo i ne zaboravimo heroine naše prošlosti – ističe istoričar Aleksandar Gudžić, jedan od organizatora ovog događaja, ali i učesnik tribine o događajima na Kozari 1942. kada je zarobljeno i odvedeno u koncentracione logore tadašnje Nezavisne države Hrvatske NDH oko 68.000, mahom Srba, od čega blizu 25.000 dece.
Istoričar Bojan Arbutina, kustos Muzeja žrtava genocida, ističe da je epopeja Srba iz Bosanske Krajine, koji su se usled nemačke i ustaške ofanzive 1942. godine našli u zbegovima na Kozari, jedno od najvećih stradanja srpskog življa tokom Drugog svetskog rata na prostoru NDH.
– Svesni da postoje koncentracioni logori u Jasenovcu, svesni sudbine srpskog naroda u Lici i Jadovnu, Srbi nisu želeli da čekaju nemačke vojnike u svojim domovima, već su krenuli sa povlačenjem na Kozaru. Prema procenama istoričara, na Kozari se na početku ofanzive našlo blizu 80.000 srpskih civila. Ova planina pružila je utočište srpskom narodu. Čitajući njihova svedočanstva vidimo volju srpskog naroda da se održi na tom prostoru – istakao je Arbutina.
On je posebno naglasio potrebu da se Srbi s posebnim pijetetom sećaju stradalih predaka.
– Potrebno je da pamtimo njihove živote, razloge zbog kojih su progonjeni i ubijani, ali i da ne zaboravimo borbu i one koji su svoje živote položili s puškama u rukama, hrabro se boreći protiv neprijatelja. Negujući i stradalničku i ratničku prošlost bićemo u mogućnosti da u potpunosti, na celovit i objektivan način, spoznamo identitetski kod srpskog naroda – zaključio je istoričar Bojan Arbutina.
Logori za decu
Istoričar Aleksandar Gudžić podseća da je od svega najstrašnija sudbina dece sa Kozare.
– Manji deo koji je uspeo da preživi odveden je u logore, ali prethodno razdvojen od roditelja. Ustaše su se tako upisale u neslavnu istoriju kao prvi i jedini osnivači dečjih koncentracionih logora na svetu! Samo u logor Stara Gradiška jula 1942. je dopremljeno 12.263 mališana, od kojih je tek 6.230 uspelo da se spase zahvaljujući najviše Diani Budisavljević. Prema podacima istoričara Dragoja Lukića, najviše dece je stradalo u Jasenovcu – 5.683. Samo u logoru Jastrebarsko umiralo ih je između 25 i 30 dnevno! Sahranjivao ih je grobar Franjo Lovar koji je sve beležio u svoj dnevnik, pa je ovaj zločin epskih razmera ipak ostao zabeležen – ističe Gudžić.
Dan sećanja
Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, ustanovljen na dan kada je Crvena armija 1945. godine oslobodila najozloglašeniji logor smrti u porobljenoj Evropi Aušvic-Birkenau, obeležava se u Srbiji i širom sveta. U Njujorku će biti otvorena izložba “Knjiga imena žrtava Holokausta Jad Vašem” koja abecednim redom navodi imena svake od približno 4,8 miliona žrtava koje su trenutno dokumentovane i potvrđene.
Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta ustanovljen je 1. novembra 2005. godine rezolucijom Generalne skupštine UN, a u znak sećanja na dan kada su vojnici Crvene armije 27. januara 1945 oslobodili Aušvic u kojem je u tom momentu bilo 7.500 zatvorenika.
