Županov najmlađi sin Sava je, otišavši u monahe, još jasnije nego Nemanja video koliko je Srbiji potrebna jedna vera i jedna crkva. Shvatio je i to, da pravoslavlje može kod Srba da postane snažno samo ako ima sopstvenu, narodnu, samostalnu Crkvu. Naime, episkopi koje su do tada slali Carigrad i Ohrid među balkanske narode nisu osećali prisnu ljubav prema svojoj pastvi.
Potajno su je smatrali varvarskom, primitivnom, a svoju službu, daleko od "kulturne" Vizantije, prihvatali kao muku i teret. U oblastima koje su episkopima pale u misiju vodili su grčku politiku i gledali uglavnom da se od svog duhovnog stada što više okoriste.
Nemanjin sin Sava uživao je ugled kod raškog episkopa samo zato što je vladarski sin. Zato je Sava i bio jedini u svoje doba koji je mogao da uradi ponešto na narodnom prosvećenju. Međutim, on nije gajio ni najmanju nadu da će se tako i nastaviti kada jednom sklopi oči. Papska kruna je Srbiji već dala međunarodno pravno priznanje da je nezavisna država.
Da bi ojačao taj položaj, Sava je 1219. godine, u dogovoru sa bratom, kraljem Stefanom Prvovenčanim, otišao u moćnu Nikeju. Tamo je sa carem Teodorom Laksarisom pregovarao o državnom savezu koji bi ograničio moć nikejskog rivala, Epirske države.
Nemanjin najmlađi sin je već tada uživao lep ugled među istočnim klerom i kao plemić, i kao predstavnik hilandarskog bratstva sa Svete Gore. Kako su izgledali ti pregovori, opisao je monah Teodosije, Savin biograf. Srpski monah je caru najpre podneo izveštaj kako su izgnali jeres u svojoj zemlji i da se pravoslavlje širi, pa mu je saopštio sledeće:
"Jedan nam je nedostatak, što nemamo svoga arhiepiskopa da osvećuje u našoj zemlji i da uči o Gospodu. Toga radi, molim milosrđe vaše krotosti, da dobijemo po molbi o ovom, da ti carstvo zapovedi svetome ocu vaseljenskom patrijarhu, da jednoga od braće moje osveti za arhiepiskopa zemlji našoj…"
