Skoro dve decenije supružnici Darko (50) i Svetlana (42) Jelić iz zabitog zaseoka Janturine na Pešteru, Mesna zajednica Bare u opštini Sjenica, žive u nadi da će sijalica zasijati u njihovom domu, da će veš-mašina i frižider konačno “proraditi” i u njihovoj kući. Za to vreme izrodili su šestoro dece: Mića (16), Miloša (14), Marka (10), Marjana (7), Mariju (2) i Marijanu (2), mnogo toga se promenilo na Pešteru, samo je njihov dom još u mraku i samo njihova deca još uče i pišu domaće zadatke uz svetlo sveće i petrolejke.
– Izgleda da su se svi koji treba da nam pomognu zaverili protiv nas, a najviše Elektrodistribucija, opština Sjenica i država Srbija. Čak i kad dobri ljudi iz cele Srbije, a posebno iz dijaspore, hoće da nam pomognu, kad sakupimo neki novac ili kad se pojavi donator koji bi konačno obasjao naš život, Elektrodistribucija, odnosno EPS i opština Sjenica nam “podmetnu nogu” i mi i dalje ostanemo u mraku. Mi smo još na početku 19. veka, za nas vreme i život kao da su stali, ima li toga još negde u Srbiji? – pita se Svetlana Jelić dok u metalnom koritu pere ručno kako bi koliko-toliko održala higijenu i dodaje:
– Zahvaljujući pisanju “Vesti”, pomoć su nam slali dobri ljudi iz celog sveta. U jednom trenutku imali smo 4.000 evra, nudili smo Elektrodistribuciji u Sjenici sav taj novac, da oni finansiraju ostatak i da konačno rešimo problem. Jedan arhitekata i dobrotvor iz Beča nudio je da uradi projekat i novčano nam pomogne, nisu hteli ni da nas saslušaju. Još nam stoje 2.000 evra pripremljenih za elektrifikaciju. Džaba. Bez aktivnog učešća opštine i države ne možemo da dobijemo struju. Interesujemo ih koliko lanjski sneg. Kad god se neko od novinara ili od donatora zainteresuje za naše nevolje, opštinari ga odmah saseku tvrdnjom da je naš “ranč” na teritoriji Crne Gore i da navodno zbog toga ne mogu da nam pomognu. Laž. Istina je da zamišljena granica prelazi preko našeg imanja, ali kuća i svi objekti su nam u Srbiji, u opštini Sjenica, odnosno u Srbiji uvek glasamo, deca nam idu u školu u Crvskom, selu koje je u opštini Sjenica.
Zato su Jelići doneli odluku da više ne čekaju.
– Naš najstariji sin Mićo nije nastavio školovanje. Posle završenog osmog razreda ostao je u selu. Sjenica je predaleko (oko 30 kilometara), zime su užasne, da putuje ne može. Nismo mogli ni da ga samog ostavio u Sjenici. Ovih dana osmi razred završava i Miloš, bojimo se da će i on ostati ovde u ovoj pustinji i mraku. Zato smo čvrsto odlučili da nešto promenimo. Molićemo opštinare, EPS i državu još do jeseni, ako nam ne pomognu rasprodaćemo ovo stoke što imamo i kao nomadi ćemo krenuti nekuda gde ima svetla. Moj otac Tomislav umro je pre dve godine u mraku, i majka mi je preminula a da nije dočekala svetlo, e, ja neću! Idemo, pa šta bude – poručuje Darko Jelić i kaže da se gorko nasmeje kada (na tranzistoru) čuje političare dok pričaju kako država brine o selu i svakom svom građaninu.
Zahvalni na pomoći
Jelići nisu gladni, ni žedni, za hleb i vodu, kažu, uvek imaju. Ipak, mnogi naši čitaoci su im slali priloge iz Australije, Evrope, Amerike koji su im pomogli da školuju decu (putuju kilometrima na konju), da se obuku, obuju i zimi dobro ugreju. Naša poznata pevačica Marija Šerifović svojevremeno im je poslala tri ležaja (tada su imali troje dece) na kojima mališani i danas spavaju. Mnogo su joj zahvalni, nikada kažu neće zaboraviti ni druge donatore i podršku koju su stalno dobijali.
Bez ikakvog obzira
– Da bi Jelići dobili struju potrebno je da “žica” prevali dva kilometra. Čak i da su na teritoriji Crne Gore, a nisu, opština Sjenica i Elektrodistribucija, da imaju bar malo obzira prema Svetlaninoj i Darkovoj deci, mogle bi da im dovedu svetlo do granice, a oni bi ga lako prebacili do kuće. Ovo je samo izgovor za nebrigu, nezainteresovanost i nerad. Sve bi moglo da se završi starim drvenim banderama i ne bi koštalo više od 5.000 evra. Završili bi to, siguran sam, dobri ljudi svojim prilozima, ali ovde se radi o struji koju ne smemo da diramo bez saglasnosti EPS-a i dozvola opštine. U Elektrodistribuciji Sjenica su izmislili da bi elektrifikacija Jelića koštala 20.000 ili 25.000 evra – priča humanitarac Hido Muratović koji deceniju i po pomaže ovoj porodici.
