commons.wikimedia.org
Reformator: Vuk Stefanović Karadžić narodni jezik prilagodio književnom

Etnolog Dragomir Antonić se u knjizi „Krivda i pravda“ osvrće i na pokušaje otimanja srpskog nasleđa, materijalne i nematerijalne baštine.

Moćnicima je, kako navodi, malo što su uništili sadašnjost i što su mnogim generacijama oteli budućnost, pa im sada smeta i prošlost.

Valjda računaju da će oni, smatra poznati srpski etnolog, ako nas ostave kao „slamke među vihorove“, moći da srpsku istoriju i tradiciju među sobom podele. Prvo će se otimati oko manastira i pravoslavnih svetinja. Jedni će baštiniti Dečane, Gračanicu, Bogorodicu Ljevišku, carske i Svete Arhanđele i malenu Banjsku. Drugi će preuzeti Belog anđela, Studenicu i Rašku. Treći će pojuriti da prvi saopšte svetu kako je Kraljević Marko zapravo kralj Marko i da reka Marica nije ni postojala. Ili ako je i postojala, druge su se bitke na njenim obalama vodile.

– Moram pretke i njihovo vreme pominjati, jer prosto mi se čini da jedino što mi Srbi danas imamo je naša prošlost, dok nam i nju ne uzmu, piše Antonić, a zatim komentariše svojatanje srpskog jezika.

Pismo u slikama

– Kad su mogli nesmetano, bez našeg otpora i bez ikakvih posledica da prisvoje srpski jezik i da mu svako prema sopstvenom nahođenju da ime, zašto ne bi i dela ispisana ili ispevana na srpskom mogla da postanu remek-dela „hrvatskog“ ili „bošnjačkog“, ili „bosanskog“, ili „crnogorskog“ jezika. Šta će im jezik ako na njemu nema ispevana bar jedna, svuda u svetu priznata pesma. Stvarno je tužno tvrditi da pišeš „hrvatski“ ili „bošnjački“, a onda moraš reći da je „Hasanaginica“ napisana na stranom, to jest srpskom jeziku. Kad se jednom krene u krađu ne sme se stati dok se sve ne pokrade, a ono što eventualno ostane trebalo bi zapaliti i za svaki slučaj kasnije preorati i zatraviti da nikakvog traga ne ostane. To bi naši susedi, a i drugi hteli. Nećemo dati, tvrdi Antonić.

Moramo biti svesni da popuštanjem i nebranjenjem nasleđa, običaja, uverenja i tradicije, sa željom da drugima ne pravimo problem (a što bi srpska tradicija bila kome problem), nećemo steći poštovanje neprijatelja, a potpuno izgubiti naklonost i ono malo prijatelja što ih još imamo.

Podseća da je Jovan Jovanović Zmaj pre stotinu i više godina pisao stihove koje bi trebalo i danas čitati.

– Čika Jovu većina nas smatra za dečjeg pisca, što on i jeste, ali njegovi stihovi su prava remek- dela, nečeg što liči na piktografski metod (pismo u slikama, najstarije čovekovo pismo). Tim metodom su se nekad koristili antički narodi, stari Grci, kao i američki Indijanci koji su beležili tekuće događaje kako u likovnoj umetnosti, tako i u poeziji. Kako bi tokom vremena prvobitno značenje piktografskog sastava bilo zaboravljeno, davana su nova tumačenja koja bi zadovoljavala radoznalost novih čitača.

Odgovor u stihovima

Pesma Čika Jove Zmaja koja se zove „Nađite mi“ pisana je u alegorijskom stilu uz upotrebu navedenog metoda, ali sa prikrivenim značenjem, koje ako se pravilno tumači daje odgovore na pitanje sa kim nikad ne ulaziti u saveze ili bilo kakve poslove, jer su jednostavno neprirodni. To je životna konstanta i ako je ne poštujemo uvek ćemo ispasti žrtve. Pesma ima sedam strofa, predstavlja nepresušni izvor poučnik kako bi se u ključnim životnim situacijama trebalo ponašati. Stihovi se moraju pažljivo i sa razumevanjem pročitati, i kad tako uradite sve dileme i nesavladive prepreke nestaju. Prosto se čovek zapita kako je uopšte mogao imati bilo kakvih dilema. Pesma glasi:

„Nađite mi jednog miša,

Ma u kome kraju sveta,

Kog je majka odgurnula

Da ga mačke – vaspitaju

Nađite mi jednu muvu

Koja pamti takvih bruka,

Da je otac, da je majka

Slali u „ler“ kod pauka

Nađite mi jedno zeče

Bilo gore, bilo dole,

Koje otac, majka šalje

Da mu hrti mozak sole.

Nađite mi to golupče

Koje je ikad slala mati;

Idi, čedo, u jastrebe

Oni će te vaspitati.

Nađite mi jednu ovcu,

Ovca je barem ćudi mlake,

Koja je slala jagnje svoje

Na nauke u kurjake

Nađite mi gde kokošku

Dosta mi je jedna sama,

Koja je slala pilad svoju

U klastere lisicama.

Ta jedan mi primer dajte

Da je zverka tako kruta,

A ja ću vam reći hvala

Četrdeset i dva puta.“

Antonić na kraju predlaže svima da skinu sa polica „Čika Jovine“ pesme i da ih ponovo čitaju.

– Čitajte ih sebi, ali i deci, i unucima. Čitajte ih naglas. Pažljivo ih tumačite. Kad to uradite pišite poslanicima za koje ste glasali ili ih zovite, i zahtevajte od njih da se „Čika Jova“ i njegove pesme vrate u osnovne i srednje škole. Ne bi ni ministrima ništa falilo da i oni neku pesmu pročitaju. Zmaj je uvek dobronameran bio i za dobrobit srpskog naroda pesme pisao – piše Antonić.

Mali deklamator

Kosovske junake su narodni pevači opevali, rodoljubive pesme Kosovskog ciklusa su neodvojiv deo srpskog nacionalnog i duhovnog bića. Vratimo ih u školske klupe, tamo gde im je i mesto i ne plašimo se za budućnost Srbije. Nagrađujmo one koji ih deklamuju. U najteže vreme, teže od ovog danas, Srbi su na Solunskom frontu štampali „Mali deklamator“ sa srpskim junačkim pesmama. On je bio snažno oružje iz kojeg su srpski vojnici jačali svoju volju i crpeli ogromnu duhovnu snagu. Naši preci su bili ljudi jake volje.

Plemenita reč

Antonić se zalaže da ni po koju cenu ne dozvoli da se rodoljublje, ljubav prema domovini, srpskom narodu ismejava ili čak i kažnjava.

Citira reči akademika Čedomira Popova da je to blaga i plemenita reč koja je jednostavna, ali mnogo kazuje.

Sutra – Istine jednog etnologa (8): Nije sve u tvitu