Lična arhiva

Knjiga „Jelička hronika“ Milana Jovanovića Majora, prema vlastitom priznanju autora, dugo se „kuvala“ u njegovoj duši i glavi. Na momente je više nego potresna, pa je baš i sam ne preporučuje za „čitanje u mraku“.

Imao je običaj da se smeška ko Pavle Isaković pre nego što zagazi u krv.
Rastao je u selu, naviknut da je jesen jesen, zima zima, leto leto, proleće proleće. I nije mogao da se načudi gradskom narodu.

– Jao, kako je divno zeleno! – govorili su kad su za Đurđevdan dolazili za slavu u Prislonicu, oni isti što su kraj ovaca odrastali.

Gledao ih je ko malo sublesaste dok je zavrnutih nogavica, kaljavih nogu do čukljeva, držao gadnog kera na lancu, jer su gradska deca htela da se igraju s kerovima koji nisu znali za igru, već samo da čuvaju. I da kolju, ako im se kaže.
Familija, a dva sveta. Budiboksnama.

Uglavnom su i oni njega gledali ko malo mentalno zaostalog rođaka sa sela. Skakao je kad god ujaci viknu: Tiosave, poitaj, sipaj rakiju!
Ili: Deder, trkni napoji konje.
Ili: Ajde nacepaj drva, oće babi šporet da se ugasi.

Činilo mu se da se nije ni rodio u Čačku, toliko mu je bio stran taj svet što je iz kondura uskočio u cipele, a koji je isto tako, kao i on, rastao u blatu do čukljeva, a sad pipa zelene dženarike ko da ih nikad vido nije. Kad pomisli da najesen mora opet u Čačak, u školu, a njemu sve mrkne u glavi. Njegov svet su bili zabrani i livade, ćudljivi konji i pitomi, prosti ljudi, što su nazivali Boga ili dobar dan i znanom i neznanom koji krene uzbrdo od Prisloničkog polja.

Jurnjava do bolnice

Beše nedelja. Leto. Ne radi se, kako Bog i zapoveda.

Pobacali ujaci, pa i Tiosav, konjska ćebad po već skoro sveloj travi. Dremež osvojio. Iz livade zrikavci uspavljuju.
Banuše gosti, familija. Neka daljnja, ali znaš kako na selu kažu: veliki rod.
Bogato i bahato, svratilo da obiđe rođake sa sela. Da se divi, kako kažu, prirodi. A seljaku šta je priroda? S njom živi, s njom se rve, s njom mazi, kako kad.
– Tiko, dar der slatko i vodu za goste – reče ujak i Tiko ti na noge lagane, ko što je red kod seljačke dece.

Rođak-vršnjak iz grada zaseo gospodski na klupu pod lipom, klatara nogama, pa se sve nešto kmezi.
– Tataaaaa, meni dosadnooooo…
– Sedi, sine, blago tati, sad će slatko…
– Ne volim slatko! Neću!
– Dobro sine, ne moraš.

Rođak-vršnjak nadureno gurnu poslužavnik, Tiosav odskoči, zazveketaše čaše, jedva obdrža. Pa mu se smrači.
– Eto ti, Stevane, pa ga ti služi! – dreknu na ujaka, pa tresnu poslužavnik o sto, sve popada.
Prvo muk, pa onda smeh.
– Ti si neki opasan, a? – zajedljivo dobaci tata rođaka-vršnjaka. – Je l““ znaš da moj Nemanja zna karate?
Ujak Stevan vidi da dobro biti neće.
– Neka, Blagoje…
– A jok! Da vidimo ko je jači. Taman da vidim šta je ovaj moj dosad naučio, da nisam džabe pare pacio.
– Batali – proba da preseče ujak. – Što đeca da se biju.

Rođak-vršnjak zalete se kao june u krivu šljivu, Tiosav izmače iza kuće, tata udari u grohot, a onda se prolomi vrisak što ledi u žilama: na lancu je vodio Gara, krvavih očiju, sa rođakovom krvavom i mlitavom nogom među zubima.
– Pusti, Garo! – naredi Dejan. – Klaćemo ga kad dođe drugi put.
I zasmeja se ludački, đavolski dok je rođak iz grada gurao zlosrećnog sina karatistu u crvenog keca, jureći u bolnicu, kunući ludaka i preteći da će ga u popravni dom oterati.
Ujak Stevan je ćutao i gledao sestrića sa zebnjom i zlim predosećajem.
– Jebem te šašavog. Al ne daš na sebe. I treba tako – reče mu drugi ujak, Mikailo.

Tragedija i tradicija

– Ali ovo da ti nisam viđo da si iznio iz kuće! – dreknu i iz Tikovih dronjavih pantalona izvadi nožić oštar kao sam đavo, što mu ga je pravio da delje drenove štapove.

Pogleda ga i on namračenog čela, pa se seti one godine… I kao da vide sebe u Tiosavu.
Četrdeset godina živeo je pusti Šumadinac u komunizmu, kobajagi naviknut, a u stvari sluđen.
– Je li, Petre, boga ti, šta ti znači to što ideš na partijske sastanke? – pitao je Vidoje zvani Zolja, zajedljivo kako je samo on znao.
– Kako šta mi znači?! A šta tebi znači što ideš u crkvu i pališ svijeću?
– Eeee, to je drugo… To je, kako da kažem – tragedija našeg naroda!
E, tragedijo moja, do smrti je Petar zajebavao Vidoja, neukog, što je brkao tragediju i tradiciju.

Ogorčeni što im je zemlja oteta („dajemo sirotinji od vas kulaka“, govorili su komunisti, njihove zablentavljene dojučerašnje komšije, dok je sirotinja sa prvoboračkim zaslugama za koju godinu tu istu zemlju preprodavala), škriputali su zubima i trpeli. Svetla na vidiku nije bilo.
Ali su zato gledali da tu, neprijateljsku državu, zajebu gde god su mogli. Oni što nisu pucali na funkcije molili su se Bogu, prkosno vodili unučiće na pričešće, pošto jedan dan isposte na sardini, i uzdali se u Svevišnjeg da će i to proći.

Načekaće se.
I usput boriti. Kako znaju i umeju.
Beše dan kakav seljak poželeti može.
Stevan i Mikailo nekim poslom u šljiviku poviše kuće.
Pričaju od čega platiti porez, gledaju u nebo.
Taman tih dana krenuli državni kerovi da vataju ko nije prijavio televizor, pa udarili na sela.
Kad eto nekog čuda dole, dreka neka, Garo lanac da otkine.
Trk!

Da vidiš zuluma: povalili inspektori oca njinog Branka. Staračke nogice u kondurama koprcaju se, oteli mu drenovak što se poštapao i čuvao ovce, urlaju:
– Ne daš u kuću, ne daš, a?! Pa sami ćemo mi, oca ti matorog, da vidimo đe televizor kriješ!
Braća se pogledaše bez reči, poskidaše zdrepčanike sa kola, jurnuše sa dve strane na zgranute zulumćare, pa udri!

I ubili bi ih, kosti su već pucale pod okovanim drvetom, da ko bez duše ne dotrča komšija Vojo zvani Džin i braću krvavih očiju ne odvoji od dvojice već polumrtvih.

Plač kao kiša

Tiosav je u štali, među konjima, plakao kao kiša dok je milicija odvodila Mikaila, prvooptuženog zato što je, svedočili su prebijeni zulumćari, psovao majku komunističku. Mikaila su brzo pustili, da ne planu već podbunjena sela do kojih je, od usta do usta, stigla vest kako narodna vlast bije čiče. Dockan. Tiosav je već bio zatrovan do poslednjeg damara.

Vaspitan za poštenje

Ti dobri, prosti, ali bistri ljudi, čiji su preci stvarali državu, vaspitavali su Tiosava, otkad su ga ujaci, sa nepune tri godine, kraj očeve radnje digli na špediter i odvezli u Prislonicu da se tamo uči životu i poštenju. I da nikad ne stukne pred jačim i da nikad ne gazi slabijeg.
Da si Srbin jedino ako si čovek.
I da se nikad ne sveti, jer osveta ne leči, nego dubi ranu, svrdla mozak i u mozak ubacuje crva koji kopa, kopa, kopa dok pamet ne popije.
Sve je naučio, sem ovo poslednje. S tim se čovek rodi.

Milan Jovanović Major je novinar i dugogodišnji šef Deska i zamenik glavnog urednika „Vesti“. Rođen je u Čačku, podno planine Jelice, koja je oduvek tajnovito – i delila i čuvala granice čačanske kotline i Dragačeva. U svojoj prvoj knjizi novela, verno slika i priča o isprepletenim ljudskim sudbinama u kovitlacu ratova – dobru u zlu i zlu u dobrom. Radnja i likovi smešteni su baš na planinu Jelicu, gde su bili najživlji i najjači četnički, ali i partizanski pokret. Knjiga je, kroz istinite i imaginarne priče, istinsko svedočanstvo o tragičnim podelama među Srbima u Drugom svetskom ratu i o živim ranama proisteklim zbog tih podela.

Knjigu „Jelička hronika“
možete naručiti preko Knjižare
„Vesti“, na telefon +49 (0) 6101 58 66 66, ili preko mejla knjizara@vesti.de
Kontakt telefoni za porudžbine u Beogradu:
+381 (0) 11 3190 261 / 3190 924

SUTRA – Jelička hronika (10): Dušu, sine, dušu čuvaj…

Izvor:

Priredila: Nada S. Jakšić

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime