Verovanje da je čovek delo Tvorca, relativno je novijeg datuma, posebno ako taj period od tri veka unazad uporedimo sa milenijumima koliko postoji ljudski rod. Stari Grci, sa mnoštvom svojih bogova za sve i svašta, uopšte se nisu opterećivali tom idejom, a njihov valjda, a i za nas, najveći um tog doba, Aristotel, bio je prvi u Starom veku koji je, iako, istina, nije bukvalno odricao ulogu boga, tvrdio da "osnovu sveta čini materija" i da sve što postoji predstavlja "jedinstvo materije i forme".
Uz to, njegov "bog" nije bio – kao u verziji za potrebe hrišćanstva – nadbiće koje je sazdalo čoveka po svom obličju, već čista forma, "razum koji misli sam sobom", kao jedinstven i večit pokretač sveta.
Postojanje boga kakvog lansiraju biblijske legende u Starom i Novom zavetu, i uopšte božansku konstrukciju sveta, dovodili su u pitanje mnogi velikani – od uzornog katoličkog kaluđera Nikolaja Kopernika, preko zagovorenika njegove teorije, najpoznatijeg jeretika svih vremena Đordana Bruna, koga je crkva živog spalila, i velikog grešnika, potom pokajnika pred Inkvizicijom Galilea Galileja, do relativno savremenih filozofa u osvit Novog veka i francuskih enciklopedista.
Bog je bio
i nežan i grub
Skoro tačno dva milenijuma posle Aristotela, Baruh Spinoza (1632-1677) – koji je kao mlada nada izneverio očekivanja rabina jevrejske zajednice u Holandiji i zbog svoje jeresi bio isključen iz sinagoge – bukvalno negira priču apostola u jevanđeljima u vezi s postojanjem boga, kao i mnoge druge biblijske postavke i tvrdnje:
Ako bi opisi u jevanđeljima bili verni, onda bi bog "naizmenično bio otmen i grub, precizan i preopširan, strog i smušen" – kaže ovaj prvi veliki disident religije posle Đordana Bruna i Galilea Galileja. Kaže da su protivrečne i njihove predstave boga – Isaija ga vidi odevenog i kako sedi na kraljevskom prestolu, a za Jezekilju je "nalik na vatru".
I čemu četiri jevanđelja? – pita Spinoza. – Zar je bog četiri puta pričao o Hristovom životu, u želji da se to ljudima pismeno objavi!
Spinoza zaključuje da je bog upravo ono što nas svuda okružuje – Priroda i da su prirodne moći – "božja volja". Postojanje boga i božje proviđenje, u stvari su stalni i nepromenljivi prirodni red, a navodna čuda su samo prirodne pojave.
Spinoza je, takođe, smatrao da su filozofija i teologija dva sveta – prva se bavi realnošću, druga proročanstvima, ali se tek u 20. veku, na Zapadu, dogodilo da su nauka i religija razdvojene na relativno uljudan način. Nauka je preuzela da opisuje kako se nebo kreće, a religiji je prepušteno da se bavi načinom kojim se odlazi gore, na nebo.
Dva pogleda
na religiju
Antropolozi poput Atrana, ali i mnogi psiholozi – kao Vilijem Džejms, sa Harvarda, na primer – još odranije su tražili korene religije.
Od 1990. godine, međutim, počela je da popušta ta "uljudna konvencija" nauke i religije o nemešanju u tuđe domene. Religija je prodrla u tradicionalni domen nauke, pokušavši, na Zapadu, da se u škole, na časove biologije, uvede tzv. inteligentni dizajn. Kod nas se to ispoljilo u neshvatljivom otvaranju školskih vrata za "veronauku" kao redovnim predmetom, a frontalno i sa ofanzivnim gušenjem istraživanja na polju embrionalnih matičnih ćelija.
Naučnici su odgovorili kontramerom. Eksperti iz tzv. tvrdih nauka, kao što su evoluciona biologija i neuropsihologija, pridružili su se antropolozima i psiholozima u proučavanju religije, pretvorivši Boga u predmet naučnih provera.
Glavni predmet tog proučavanja je univerzalnost verovanja u natprirodno. Debata o razlozima razvoja religije odvija se između teoretičara, koji religiju posmatraju kao uzgredan proizvod evolucije i onih koji misle da je ona plod evolucione adaptacije čoveka. Moglo bi se pomisliti da su teoretičari koji zastupaju gledište da je religija uzgredan proizvod ljudske svesti – neverujući ljudi, koji teže da religiju objasne kao slučajnost, dok bi, po toj logici, oni koji religiju vide kao plod čovekove adapticije trebalo da budu – verujući, pa zato ističu emocionalne, spiritualne i grupne prednosti koje prate veru.
Moguće je, takođe, zaključivati da su, u stvari, i jedni i drugi ateisti, jer nijedan pravi vernik ne bi želeo, niti dopustio, da nešto čemu je posvećen, i u šta čvrsto veruje, prepusti hladnoj racionalnoj proveri.
Ali, kad je reč o naučnicima takvo razmišljanje ne važi. Lično gledanje jednog naučnika na religiju ne određuje uvek kojoj će se strani on prikloniti. Zato je debata između pobornika jednog i drugog shvatanja postala tako iznenađujuća i toliko kompleksna.
Čuda i život
posle smrti
Kao veliki i jaki prateći začini religije, još od vremena u kome je čovečanstvo počelo da pripoveda priče o čudnim događajima, javljaju se anđeli, đavoli, duhovi, veštice, čarobnjaci, pa i bogovi.
Čarls Darvin je na to ukazao u "Poreklu čoveka": "Verovanje u svemoćno" – pisao je začetnik evolucionizma – "sastavni je deo razvojnog procesa ljudskog bića kroz čitavu evoluciju". On tome dodaje da je takvo verovanje "univerzalno". Religije kojima su zajednička natprirodna stvorenja, po pravilu, ne samo sadrže veru u bestelesne bogove i zagrobni život, već propagiraju i snagu i sposobnost molitve i rituala koji navodno mogu da izmene tok događaja i ljudske sudbine.
U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer – kako navodi Sem Haris na osnovu širih istraživanju u toku 2006. godine – šest od deset Amerikanaca veruje u đavola i u nebo, kao i u postojanje čuda i u život posle smrti.
Statistički pregled sa Univerziteta Bejlor iz te iste 2006. pokazuje da 92 odsto anketiranih Amerikanaca veruje u Boga kao ličnost. A to za njih znači da Bog poseduje prepoznatljive karakterne osobine, kao i oni sami, odnosno kao svaki običan čovek!
Možda je to tako zato što za verovanje u Boga nije potreban gotovo nikakav mentalni napor? A možda je, u stvari, bilo suprotno – da je verovanje bilo prirodno za ljudski um, kao nešto što je zahtevalo kongitivno angažovanje, to jeste potrebu za saznavanje.
Tu pretpostavku iznosi Skot Atran. Naime, on je – na početku svojih istraživanja prirode i karakteristika verovanja kroz istoriju – uočio da nema društva bez rreligije, posle ne više od tri generacije verovanje osvoji teren kao rezon d’etr, kao smisao postojanja.
|
Prokletsrvo Neba
|
