Šestogodišnja Ana Šomlo nije razumela zašto joj mama govori da bude ponosna, jer potiče iz starog, pametnog naroda, a s druge strane da o tome ćuti jer je veoma opasno reći da si Jevrej.
Izbačeni na ulicu
Ana je rođena u Negotinu, 1935. godine. Njen otac, inženjer Imre Miroslav Šomlo bio je Jevrejin, a majka Budimka Smederevac Šomlo, profesorka u negotinskoj gimnaziji, Srpkinja. Kada je rat počeo Ana je bila prvi, a njena sestra Milana Beba Šomlo treći razred osnovne škole. Čim su Nemci ušli u Negotin jevrejske porodice su izbačene iz svojih kuća. Porodicu Šomlo u svoju baštensku kućicu primio je Mita Panić.
– Tatin kolega nas je primio u svoju baštensku kućicu u kojoj nije bilo ni vode ni struje. Sledećeg jutra moja sestra Beba je izašla sa kantom na ulicu da sa česme uzme vodu. Ubrzo se vratila uplakana. Ispričala je da su joj neki dečaci prosuli vodu i vređali je, dobacujući: “Jevrejka, Jevrejka!” Uzela sam kofu iz njene ruke, otišla do česme, gde su još stajali dečaci. Držala sam u ruci kamen i, kada mi je jedan od njih prišao, gađala sam ga. Zgrabila sam kofu dopola punu vode, i polila ih. Doviknula sam im: “Vi ste Jevreji, a ne mi!” Oni su se zbunili i pustili su me da uzmem vodu. Vratila sam se u dvorište vrlo ponosna i ispričala kako sam polila dečake. Mama mi je tada rekla: “Ana, ti jesi Jevrejka, tvoj tata je Jevrejin, ali ti ne treba toga da se stidiš, jer Jevreji su divan, stari i pametan narod i ti možeš da budeš ponosna zbog toga”. Nekoliko dana kasnije, moja učiteljica Ljubica Krstić potražila je mamu i dobronamerno je upozorila da mi kaže da se ne hvalim time što sam Jevrejka, jer bismo mogli da imamo neprijatnosti. Mama mi je odmah rekla da moram da pazim šta i gde govorim. Ništa nisam mogla da shvatim – ispričala je Ana godinama kasnije svoja sećanja na početak rata.
Porodica Šomlo živela je u baštenskoj kućici, a devojčicama je bilo neobično što tata ne ide na posao. Jednog dana došla su dva nemačka vojnika da ga uhapse.
– Tata je uzeo koferčić koji je obično nosio na put i počeo da pakuje pribor za brijanje, pidžamu i peškire. Zatim se sagao, podigao nogu na stoličicu i obrisao prašinu sa cipele. Nemac je viknuo na njega i udario ga nogom. Tata se malo zateturao, stao, pogledao ga, a onda podigao drugu nogu, obrisao cipelu i rekao mi da mu polijem ruke da ih opere. Nemac ga je gledao zapanjeno. Tatina mirnoća ga je zbunila – seća se Ana.
Dva puta hapšen
Nakon što je otac odveden u logor u Zaječaru, Anina majka se odmah spremila i otišla da traži supruga. Devojčice je poslala kod prijatelja.
– U to vreme nije bilo telefona. Nismo znale ni gde je mama ni kada će se vratiti. Na svu sreću, upravnik logora bio je jedan folksdojčer iz Vršca, njen bivši učenik, koji joj je dozvolio da posećuje tatu i donosi mu hranu i čist veš. Ona je i kasnije često putovala k njemu. Mislim da je ostao nešto više od godinu dana u logoru. Jednom, kad sam se vraćala iz škole, ugledala sam sedog čoveka u iscepanom odelu. Kada mi je prišao, htela sam da pobegnem, nisam ga prepoznala, toliko se izmenio. Tek kada se osmehnuo, shvatila sam da je to on i poletela mu u zagrljaj. Strašno je ostario i smršao. Mogu da mislim kako mu je bilo teško. On je uvek bio veoma elegantan. I kod kuće je sedeo u crnim prugastim pantalonama i finim cipelama, nikada u papučama. Sada je bedno izgledao. Mama mu je kazala da mora odmah da beži kod prijatelja u selo jer ga je njen učenik pustio samo na dva dana, ali tata o tome nije hteo ni da razgovara. Po ceo dan je čitao novine. Dolazili su prijatelji da ga posete, nagovarali ga da ode iz Negotina, ali on nije pristajao. Posle nekoliko dana ponovo su ga odveli – opisala je Šomlo svoj ponovni susret sa ocem.
Patnja za roditeljima
Jedno vreme Ana i Beba Šomlo boravile su u Vršcu kod babe i dede po majci.
– Naše prezime bilo je mađarsko, mamina porodica srpske nacionalnosti, a sve Jevreje u Banatu su već odveli u logor, pa smo se nadale da ćemo proći nezapaženo. Sestra i ja smo tako nastavile da idemo u školu. Baka i deda su brinuli o nama, ali smo mi patile za roditeljima. Beba se na kraju školske godine vratila kući, bilo je to 1942, a ja sam pošla u drugi razred osnovne škole u Vršcu. Međutim, počela sam da patim i plačem noću, tako da sam se i ja vratila u Negotin. Mama je uspela da se preseli u neki stan koji nije bio lep kao naša kuća, ali smo, ipak, mogli da živimo bolje nego u baštenskoj kućici. Tatu su opet pustili iz logora, ali su ga upozorili da se sakrije – ispričala je Ana.
Likvidacija logora
Kada je logor u Zaječaru likvidiran, sve logoraše su poslali za Beograd. Aninoj majci je neko došapnuo da će ih tamo sve ubiti. Ona je uspela da uđe u voz kojim su transportovani zatvorenici.
– Sedela je kraj tate i govorila mu da iskoči iz voza. Međutim, on nije obraćao pažnju. Dva dana su putovali do Beograda, gde su sprovedeni u nemačku komandu. Mama je sedela u čekaonici, izbezumljena, a zatvorenike su prozivali i uvodili u kancelariju, odakle nisu izlazili. Prozvali su i tatu i ona je sedela, ukočena. Tata se iznenada pojavio i pozvao je da pođu. “Kuda?”, pitala je. “Kako, kuda? Pa, slobodan sam. Ja sam samo ušao po dokumenta. Komandant logora u Zaječaru, tvoj učenik, rekao mi je da moram zbog dokumenata da putujem u Beograd, a da ću onda biti pušten.” Mama nije mogla da veruje šta čuje – seća se Ana kako je Miroslav oslobođen.
