Svet u kom živimo je prepun priča. O rođenju i smrti, o ljubavi i ratu. O osveti. Naravno, kad spominjemo sve navedene životne faze, uvek to stavljamo u kontekst međuljudskih odnosa. Uostalom, samo čovek zna da voli i mrzi. I da se sveti. Da li je baš tako?
Ovo je istinita priča o jezivoj sudbini jednog ruskog lovca, koji je naspram sebe izazvao osvetnički bes najmoćnije nemani ruske divljine – tigra.
Sibirski tigrovi ili amurski tigrovi, najveća su podvrsta ove velelepne velike mačke. Sa težinom koja kod odraslih mužjaka može premašiti 300 kilograma i dužinom od preko tri i po metra, radi se o zveri velike moći. Toliko velikoj, da su i drevne civilizacije ovom predatoru davale skoro pa božanski status, uz pouku da nije pametno stati mu na put, a kamoli ga uvrediti.
Na ruskom dalekom istoku, među lokalnim stanovništvom, čak postoji izreka da “onaj ko uvredi tigra, mora umreti”. Simbolično, ova velika mačka nosi naziv “šumski car”.
Kako bilo, jedan ruski lovac, Vladimir Markov, u zimu 1997. godine je odlučio da se ogluši o verovanje za koje je možda mislio da su najobičnije “bapske priče”.
To je bio početak njegovog kraja…
Šta to na snegu, čuči…
Jednog zimskog dana, prolazeći tajgom, Markov je uočio rasporenog divljeg vepra – žrtvu nekog od moćnih sibirskih lovaca – amurskog leoparda, mrkog medveda, ili, najverovatnije, tigra.
Budući da je danima bio bez ulova, odlučio je da ulovljeni plen, pokupi, da deo konzumira, a deo proda. Tako je, praktično, pokrao tigra.
Na putu prema kolibi, pak, presreo ga je pokradeni “vlasnik” i napao ga. Markov je pucao, ranivši zver, ali je ne dokrajčivši.
Nakon što je otišao kući, Markov je proverio da li su svi prozori dobro zatvoreni, a vrata, zaključana. Znao je da tigra čini opasnim, fizička snaga, koliko i psihologija ubice. Osećao je da nije završio sa svojim prugastim poznanikom.
Nije prošlo dugo, dok ranjeni tigar nije pronašao lovčevu kolibu. Skoro dva dana je vrebao iz okolnih šumaraka, strpljivo čekajući trenutak za napad, uništavajući sve što je bilo van kolibe, a na čemu je mogao osetiti Markovljev miris…
Lovac je, zatvoren u kolibi, polako ostajao bez zaliha. Odlučio je izaći i potražiti pomoć iz obližnjeg naseljenog mesta. Oprezno je napustio boravak, i ispalio nekoliko metaka u snegom pokriveno šiblje, u nameri da otera zver čije je prisustvo osećao. Kako je nešto kasnije ispričao prijateljima, čuo je zastrašujuću riku i tigra koji je pokušao da ga dohvati, ali je ipak ustuknuo i, ranjen, se udaljio u pravcu šume.
“Beži sa moga praga”
Nakon što je, užurban i zastrašen, stigao do svojih prijatelja i poznanika, tražeći pomoć, Markov je naišao na odgovor kom se nije nadao.
Redom su ga odbili, iz straha da ne bi svojoj kući “navukli bedu na vrat”, jer su znali kakve priče postoje među narodom o osvetoljubivosti tigra.
Odbijen, ali ne i obeshrabren, Markov se vratio svojoj kolibi.
Čovek protiv zveri
Suočen sa pretnjom da se smrzne do smrti u planini, Markov se odlučio na očajnički potez.
Suočiće se sa tigrom.
U tamnoj hladnoći Sibira, tigar ga je čekao.
Čoveka slomljenog duha, zver je napala iz zasede. Nije bilo herojske borbe ni holivudskog obrta.
Nekoliko dana kasnije, rastrguto telo Vladimira Markova su pronašli njegovi prijatelji. Prizor ih je mučio do kraja života. Delovi tela su bili razbacani u radijusu od pet metara, delom pojedeni, a delom, uništeni. Kao da ga je tigar ubio iz osvete, trudeći se da izbriše uspomenu o njegovom postojanju.
Tigra, teškog oko 300 kilograma i sa šapama koje su imale sedamnaest centimetara u prečniku, ubili su lovci posle nekog vremena, nakon još jedne žrtve.
Tigra, kao ni Markova, više nema.
Ostala je samo priča o ljudskoj pohlepi i tigrovoj osveti.
Kako kažu na ruskom dalekom istoku “onaj ko uvredi tigra, mora umreti”.
