Junica za dobru žetvu

Juneći gulaš u tri kazana
 

Tako je bilo nekad tako je i danas Žitelji vranjskog sela Dubnica svake godine obeleže seosku slavu Petrovdan u manastiru Sveti Petar i Pavle. Kum slave ove godine je bio Dejan Minić iz poznate seoske familije Čaušovi.

 

Sekirama na freske

Po sačuvanim sećanjima, u vreme Turaka grupa Arnauta sekirama je uništili freske manastira i oskrnavila ga. Očigledno je da je hram, u kome su u srednjem veku živeli kaluđeri, rušen, pa je građevina obnavljana i dograđivan manastirki konak, koji je vremenom sasvim zapušten.

U subotu rano ujutru kolona od 400 ljudi, što terenskim vozilima, što peške, krenula je put manastira kako bi stigli na liturgiju, učestvovali u litijama, a potom kao njihovi preci obeležili slavu. Išlo se pored manastirskog potoka ili seoskim putem, razlokanim od obilnih skorašnjih kiša.

– Eh, koja šteta, ode nam general Milosav Simović u Niš. Dok je bio na službi u Vranju, svake godine pred Petrovdan vojska bi popravila put, dovela ga u dobro stanje pa je moglo da se vozi i običnim autom – uzdišu meštani Dubnice dok grabe peške pored potoka.

Nakon liturgije kum slave je presekao kolač, prošle su litije oko manastira, a onda se zaselo u hladovinu stoletnih stabala.

 

Poklon kneza Lazara

Dubnica je najveće selo u Vranjskoj kotlini. Po usmenoj tradiciji, ime je dobila po dubovima, hrastovima. U turskim popisnim knjigama poznata je kao Domnica. Prvi pisani podaci potiču iz doba kneza Lazara. U svojoj povelji iz 1381. godine, knez Lazar Dubnicu poklanja manastiru Ravanici.

– Preci su nam ostavili u amanet da na ovaj sveti dan zakoljemo junicu i da se spremi jelo za sve prisutne. Evo, tri kazana su u funkciji, sprema se prvoklasan gulaš. To je od para koje se ostavljaju u manastiru na posebnoj ikoni i potroše se za ovaj sveti dan. Tutori hrama brinu tokom cele godine o tom novcu – kaže nam jedan od žitelja Dubnice.

Inače, junica je od crkvenih para koje ostavljaju vernici na ikoni, a ostalo se donosi od kuće, piće, meze.

– Svaki zaselak ima svoj sto i tako se raspoređujemo – ističe sagovornik.

 

Litija oko manastira
 

Jelo se, pilo, a na kraju i zaigralo uz pratnju orkestra iz sela Pavlovac kod Vranja.
– Nekada, prićali su nam naši stari, nije se dozvoljavala muzika u porti manastira da se ne bi remetio manastirski mir. Nakon službe i ručka meštani i gosti su se upućivali prema Dubnici i mesto zvano Živkovsko bresje. Tu bi posedali, sačekivali su ih dudukčije (svirci na duducima) i nastala bi pesma i igranka do kasno u noć.

 

Zemlja bi podrhtavala od kola, od razuzdanih igara momka i devojaka. Tad je u manastiru bilo monaha, danas nema, pa neki manastir nazivaju crkvom. Moderno je vreme, pa muzika svira u porti manastira. Ipak, sve je dostojanstveno – priča Dubničanin.

 

Šumska staza

Manastir Sveti Petar i Pavle je i jedan od najstarijih crkvenih i kulturnih objekata južnog dela centralne Srbije. Danas je nebriga očigledna, putevi su zarasli, do manastira se moglo jedino teško prohodnom šumskom stazom, a potrepštine za manastir dostavljane su najprimitivnijim prevoznim sredstvom – vlakom. Crkveno imanje, obraslo šumom, smanjeno je na deset hektara. Pored hrama, konak je odavno zapušten, kaluđera nema.

Petrovdan je za selo i okolinu bio uvek veoma važan, jer je sutradan otpočinjala žetva.

 

– Nije se žnjelo pre Petrovdana, već sutradan, seljani stariji i mlađi, sa srpovima u rukama, krenuli bi put polja i ručno žnjeli. Išlo se sa pesmom, a posao je bio težak i naporan. Žito je značilo hleb, a hleb opstanak – priča Dubničanin kako je bilo nekada.

 

Kum Dejan Minić sa roditeljima i sveštenikom
 

Pokušao je parohijanski pop da ubedi žitelje Dubnice da promene običaj i umesto junice donesu desetak kila mesa za gulaš, ali je naišao na žestok otpor najstarijih Dubničana.

– To je ostalo od pamtiveka da se zakolje životinjka i to ženska i da svako ko dođe dobije porciju čorbe ili gulaša. Popa su prekinuli usred priče najstariji meštani i rečeno mu je da gleda svoja posla. On dobija 30 evra za svoju službu na slavi i to je sve. Tu je radi naroda, a ne obrnuto, a narod ne može da bira – ispričao je naš sagovornik.

Narod dubničkog kraja redovno je odlazio u manastir Sveti Petar i Pavle, i u vreme Turaka i u vreme socijalizma. I danas narod tamo ide, otvara crkvu i moli se Bogu, a samo određenih dana dolazi sveštenik i drži crkvenu službu.

 

U turskom popisu

Prema postojećim podacima, ne zna se tačno kada je manastir podignut. Sudeći po natpisu iznad oltarskog prozora, ranija crkva je živopisana 1576/77. godine. Po predanju, veruje se da je manastir stariji čak i od manastira Sveti Prohor Pčinjski. Manastir Sveti Petar i Pavle dugo je bio zapušten i u ruševinama. U turskom popisu iz 1519, u prihode sela Lagatorca uračunat je i prihod od manastirišta. U turskom popisu iz 1570, kod sela Zaplužana u blizini Dubnice, ponovo je registrovan manastir Sv. Petar i Pavle, koji je pripadao kolektivnom timaru hrišćana spahija Marka, Mihajla, Peje, sina Jovana, Nikole i Đura, sinova Rajka, sa obavezom da, na ime ušura od žita i ostalog prihoda, daju godišnje 30 akči. Kao što se tačno ne zna kada je manastir podignut, ne zna se pouzdano ni kako je izgledao.

 

 

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime