Ari Aster je privukao pažnju svojim prošlogodišnjim debitantskim hororom Hereditary, koji je ovom žanru pružio preko potrebnu svežinu. Njegove metode, struktura i stil su se dopali i onima kojima se nije svidela činjenica što je priča u filmu od užasa otišla u apsurd. Njegov novi film je smešten u svet švedskog folklora i zove se Midsommar.
Film otvara prolog u kome vidimo da je glavnu junakinju Deni zadesila velika tragedija. Utehu pronalazi u svom dečku Kristijanu, koji je neposredno pre tragedije razmišljao da je ostavi. Umesto toga, on je poziva da sa svojim prijateljima Džošom i Markom posete malo švedsko selo, u kome je njihov kolega Pele odrastao. Isprva zaintrigirani neposrednošću stanovnika sela i njihovim čudnim navikama, uskoro shvataju da njihovi drevni običaji nisu nimalo naivni…
Aster je imao veliki izazov pred sobom, a to je da napravi zastrašujući film u kome se svaka napetost ili nešto uznemirujuće odvija na dnevnom svetlošću. Njegovim prošlim filmom su gospodarile stvari koje su bile u senci prostora ili ljudskog uma, skrivene u mraku. Ovoga puta izlazi na čistinu, na vedar dan, bez ustručavanja da li mi možemo ili hoćemo vidimo to što nam predstavlja, jer nam se sve servira sa gotovo nesnosnom jasnoćom. Može se reći da se ovde svet tame rastvorio u dnevnoj svetlosti.
Sam prolog nije bitan za čitavu priču filma, već je tu da nam predstavi Deni i razlog njene tuge, kako bismo dalje pratili kako ona reaguje na nju. Poseta zabačenom švedskom selu joj na prvi pogled deluje kao beg iz začaranog kruga besa, kajanja i žalosti. Međutim, ispostavlja se da je cela ekskurzija osuđena na propast. Ta osuda se možda desila kada su se odlučili na putovanje, možda se desila kada su stigli u selo, a možda su im određene odluke, koje nisu u skladu sa tradicijom ili željama stanovnika sela, zapečatile sudbinu. Tako njihovi pojedini potezi mogu delovati veoma važno, a opet, može značiti da su stanovnici sela znali šta će sa njima i mnogo pre toga.
Kako radnja odmiče, shvatamo da nema bežanja iz ove zajednice i da doba dana nije bitno kada se radi o mračnim tajnama uma ili društva – ili ih vidimo ili ne. Gosti vide šta se dešava, ali im i suočavanje i negiranje i prihvatanje donosi posledice koje su manje-više smrtonosne ili makar ponižavajuće. Takva premisa je zastrašujuća bez obzira na dnevnu svetlost, ne sama po sebi, jer zato što strepimo šta ćemo sledeće videti. Dodatnu nelagodnost stvara činjenica da se sve dešava u idiličnoj prirodi ove zajednice, čiji svaki ritual, koliko god nevino izgledao, poziva na oprez.
Srž filma je odnos Deni, koja očajnički traži razumevanje za svoju tugu, i Kristijana, koji nema baš puno osećaja da razume nešto što nadilazi njegove neposredne potrebe. Zato je greška pratiti ovaj film kako bi otkrili pravu prirodu meštana, već treba da obratimo pažnju na reakcije posetilaca, njihovu perspektivu ovih rituala, njihovu odlučnost i eventulno otkrivanje filozofije koja stoji iza ove zajednice. Eventualno se sve može gledati i kao religiozno buđenje glavne junakinje ili kao njena maštarije osvete muškarcu koji nije zadovoljio njene emocionalne potrebe.
Asterov scenario je veoma drugačiji od tipičnih horora jer se priča razvija sporo i metodično i omogućuje da nam predvidimo šta će se desiti, osetimo šok i onda se ponovo uznemirimo kada se to što smo predvideli i desi. Dijalozi su ubedljivi i živopisni, a lik Deni je naročito razrađen i ubedljiv. Florens Pju je fantastična u glavnoj ulozi, prosto izaziva naše emotivne reakcije i veoma mi se dopao njen nastup. Što se tiče vizulelnog utiska, Midsommar u isto vreme izgleda i predivno i groteskno, a verujem da će vas rad kamere u nekoliko scena prosto oduševiti.
Midsommar je ambiciozni umetnički projekat talentovanog autora koji je, u suštini, priča o usamljenosti i očaju, ali i impresivno realizovan folk-horor koji više traumira nego što zastrašuje.
