U razgovoru sa Milkom Stojanović i Živanom Saramandićem pomenuli smo opersku divu Gertrudu Munitić i priče o nekoj idili iz tog vremena, a kako ljudska radoznalost nema granice i danas se mnogi pitaju šta je u svemu tome istina.
Lepa, šarmantna i temperamentna Splićanka Gertruda Munitić, koja je ostvarila nezaboravne role na operskoj i operetskoj sceni, nije ni čudo što je pokrenula takve pretpostavke. Svim tim pričama pogodovalo je i to što je u to vreme predsednik Tito bio sam, a nastupi Gertrude pred njim su bili česti i praćeni Titovim komplimentima. Svemu tome doprineli su mnogi intervjui i naslovne strane svih naših ilustrovanih časopisa. Ali, evo prilike da vidite šta je Gertruda Munitić izjavila u knjizi “Tito, pozorište i film”, izdatoj 1980, posvećenoj uspomeni na Josipa Broza Tita.
Čudesna Vang
– Pred Titom sam prvi put nastupila 1973. u Jajcu na proslavi 30-godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a. Poziv za nastup na koncertu dobila sam od Umetničkog ansambla JNA. Posle koncerta su svi umetnici bili pozvani na večeru sa Titom. U jednom momentu, drug Vladimir Bakarić me poveo da se upoznam sa Predsednikom. Želela sam da mi se potpiše na pozivnicu, ali kad smo došli do Tita, primetila sam da sam je zaboravila na stolici. Drug Bakarić je rekao: “Druže Tito, Gertruda želi da te upozna i pita da li ti se svideo koncert?” U tom momentu sam zanemela i bila sam toliko zbunjena da nisam mogla reći ni “dobro veče”. Tito je to primetio i odmah razbio moju tremu rekavši: “Čestitam vam. Krasno ste pevali uspavanku partizanke. Dirnuli ste me…” Zapanjila sam se njegovim poznavanjem operske umetnosti i obaveštenosti o nama umetnicima. On je znao gde sam rođena i gde sam pevala do tada i pitao me zašto nisam angažovana u Beogradu. Tada mi je rekao da bi voleo da me čuje kao Rozinu u “Seviljskom berberinu”.
Posle tog prvog nastupa pred Titom u naredne dve godine Gertruda Munitić je često pozivana da nastupi u programima koji su u raznim prilikama priređivani za predsednika Tita. Gertrudini nastupi pred Titom su se nizali i jedan od njih je bio i u vili Tikveš kod Belja.
– Drug Tito je želeo da čuje što više od mog repertoara. U vili Tikveš kod Belja, kada je kod Tita u poseti bio Janoš Kadar, imala sam priliku da otpevam šest-sedam arija iz opera i opereta. Njegova memorija je bila genijalna. Tom prilikom u trenutku se setio: “Hvala za Jajce, za Bugojno, Supetar… i još ćemo se vidjeti”. Bio je neposredan i topao i činilo vam se, kad ste s njim, da ga godinama znate. Bila sam i na Vangi. To je, možda, najlepši doživljaj koji sam imala. Bilo je čudesno. Vanga je Titovo delo. Tu je sve urađeno predsednikovom rukom. Pili smo vino koje je Tito pravio i na odlasku svi koji smo tada nastupali pred Titom dobili smo po korpicu mandarina koje je on uzgajao… Teško je izdvojiti bilo koji od susreta s drugom predsednikom i reći da je najdraži ili najlepši. Svi susreti s Titom su najlepši i svi se pamte zauvek…
Od trača do istine
To su bila sećanja na susrete sa Titom koje je Gertruda iznela u knjizi “Tito, pozorište i film”, 1980. godine. Kao njen kolega i dugogodišnji poznanik, pripremajući materijale za feljton 1990. zamolio sam je da mi ona lično kaže o tim susretima i nastupima pred Titom. Rado se odazvala i evo šta mi je rekla:
– O meni se u poslednje vreme toliko toga piše i takvih stvari koje mene prosto šokiraju. Zbog toga pripremam i pišem knjigu “Moji susreti sa Titom” u kojoj ću reći pravu istinu o svemu. Izgleda da je to jedini način da se odbranim od svakojakih članaka, jer izgleda da svi moju prošlost bolje znaju od mene. Ja sam sa Titom u vrlo kratkom periodu imala dvanaest susreta i opisaću kako je do toga došlo i šta je prava istina u svemu. Inače, za Titovu ličnost ja sam izgleda sudbinski vezana. Kao dvanaestogodišnja devojčica u Splitu ja sam dobila od Tita poklon, punu korpu slatkiša i narandži. A evo kako je do toga došlo. Tito je dolazio u posetu Splitu i mene su tada, kao devojčicu vunderkinda, čudo od deteta koje je već pevalo koloraturu, Šopena i Markezija, odredili da nastupim pred njim. Dan pred nastup dobila sam anginu, što me je strašno rastužilo i onemogućilo da nastupim pred Titom. Njemu su rekli za mene i šta se dogodilo, a on je kući poslao izaslanika sa poklonom. Kada sam mu to kasnije ispričala, prijatno me je iznenadio jer se svega sećao…
I, eto, dragi čitaoci, istakao je Minja Subota:
– Sada imate dosta materijala za razmišljanje. Moram priznati da i posle gore navedenog sve i dalje izgleda zagonetno. Kako se sve ovo događalo u kasnim sedamdesetim, znajući Gertrudu, njene velike uspehe na sceni, obožavaoce koji su je opsedali, mislim da bi joj se naš predsednik mogao svideti jedino u godinama pred rat, kada je bio još gospodin Broz. Ali, nikad se ne zna! Ipak, mislim da je sve ostalo na onom refrenu iz Tijardovićeve operete “Mala Florami”, koji glasi: “Šjor Bepo moj, šjor File moj”…
Voleo pesmu “Daleko je moj biser mora”
– Drugi susret sa Titom sam imala u Bugojnu 1977. i od tada sam često pevala pred drugom Titom. U Bugojnu sam pevala napitnicu iz prvog čna “Travijate” i Tito je našao vremena da mi se zahvali. U Supetru na Braču 1977. desilo se da smo Boris Dvornik i ja zakasnili i došli tek kada je ručak bio gotov i gosti se spremali za odlazak. Kada je Tito video da smo stigli, rekao je da želi još da ostane i da nas čuje. Pevala sam ariju “Daleko je moj biser mora” iz “Male Florami” i ariju iz “Splitskog akvarela” od Ive Tijardovića. Uvek kad sam pevala Titu želeo je da čuje i “Daleko je moj biser mora”. Nije to bilo zbog moje tople i osećajne interpretacije, kako ju je on ocenio, nego zato što je tu pesmu veoma voleo našavši u njoj nešto od lepote cele Jugoslavije – zapisala je Gertruda Munitić.
Ambasadorka Unicefa
– Sa Gertrudom Munitić sreo sam se nedavno u Sarajevu i bili smo zajedno u žiriju dečjeg festivala. Rat je preživela u tom gradu trudeći se da kroz humanitarne akcije pomogne u tim užasnim danima ovog grada. Za svoje zasluge dobila je titulu ambasadora Unicefa i moram vam priznati da je lep ambasador. Mislim, lepo izgleda i danas. Zbog svega toga, ja joj se divim – zapisao je Minja Subota.
