Kaporovi dugi rukavi

Ratko Dmitrović

Moja prva sećanja na televiziju počivaju na crno-belim slikama. Svake večeri sedeli smo u hladnoj sali seoske osnovne škole, tamo na Baniji, na drvenim stolicama dovezenim iz rashodovanog inventara nekog zagrebačkog bioskopa, i na malom televizoru, postavljenom na zidu, gotovo ispod plafona, gledali: "Crni sneg", "Ogledalo građanina pokornog", Miju Aleksića, Čkalju, Gutu Dobričanina; danima živeli za vesterne sa Garijem Kuperom i Džonom Vejnom u glavnim ulogama; "Tačno u podne", "U tri i deset za Jumu", "Alamo…"

Kasnije, kada sam se susreo sa pričama i romanima Mome Kapora iz sećanja su iskakali kadrovi jedne u to daleko vreme za mene ubitačno dosadne emisije iz kulture koju je vodio Kapor. Ali, to je moralo da se odgleda (ostalih programa nije bilo) pošto je u kasne sate, nakon programa kulture, emitovan "Sportski pregled".

Pričao sam to Momi, 1991. godine, u Beogradu i smejali smo se obojica. Tada sam, govorio je Kapor, imao višak kose i manjak pameti. Taj njegov smisao za humor, dosetke na sopstveni račun, postaće opšte mesto u nesagledivoj širini duha čoveka koji je u srpskoj književnosti, slikarstvu i gradu Beogradu ostavio tragove koji nikada neće izbledeti.

Srećom za književnost, slikarstvo i pisano novinarstvo, Kapor se na vreme ratosiljao televizije. Sa njom je imao kontakte samo kada je davao intervjue. Vodio sam četiri emisije u kojima je gostovao Momo Kapor, što sam, što sa drugima. Jednu je, spominjem ovo tek da bi pokazao koliko je bio neposredan, Kapor napustio već nakon dvadesetak minuta, a program je išao uživo; otišao je u hodnik da popuši cigaru. Srećom, u studiju su ostala još dva gosta i nekako smo se izvukli.

U jesen spomenute 1991, u skučenom prostoru beogradske kafane "Verona", u ulici Narodnog fronta, nas nekoliko okupilo se da zalijemo još jedan odlazak Mome Kapora na front, u Kninsku Krajinu. Bio je naoružan hemijskom olovkom i sa dva potpuno nova rokovnika koje smo mu poklonili, uz želju da ih ispiše od korica do korica. Uz nekoliko pari toplih čarapa i potkošulja sa dugim rukavima Momo je u rancu imao i dve flaše viskija. – Šta će ti viski kad gore nema leda, frižideri služe kao kredenci, jer nema struje – rekao mu je Predrag Vitas. – Ima na Dinari, nekako ću se popeti – kazao je Kapor.

Smatra se da svaki čovek ima bar jedan talenat za nešto. Problem je u tome što ili te talente nikada ne prepoznamo ili na njima ne radimo jer talenat bez rada nije ništa. Bog je kod Mome Kapora bio izdašan, podario mu je nekoliko talenata, a Momo je, ovo će mnoge iznenaditi, bio izuzetno vredan i pedantan čovek, pa je čak tri, od nekoliko svojih talenata, negovao i usavršavao. Bio je vrhunski pisac i stilista, sjajan slikar i majstor verbalnog pripovedanja. Da ne spominjem duhovitost.

Priču o Momi Kaporu kao "lakom piscu" plasirao je on sam. Voleo je, rekoh, da se šali na sopstveni račun, pa kada su ga proganjali zbog političke nepodobnosti i zabranjivali da piše on je poturio tezu o "lakom piscu" koji nikome ne može da naškodi.

Povodom Kaporove smrti oglasio se i književnik Svetislav Basara. Ništa njih dvojica zajedničko nisu imali, nisu se družili, u politici se nisu slagali, imali su potpuno različite vrednosne sisteme, ali je Basara, bar na tom tekstu, uspeo da se izdigne iznad svakodnevne prolaznosti i napiše redove koji će mu uvek služiti na čast. Između ostalog, izneo je ubeđenje da je Kapor daleko vredniji pisac nego što svi mi mislimo. Momo je mogao, veli Basara, da napiše ne jedan već nekoliko "teških romana", ali nije hteo. Savršeno tačno.

I pored toga, Momo Kapor je iza sebe ostavio dva romana čija će vrednost, kako vreme bude proticalo, rasti i penjati se u same vrhove srpskog romana. Radi se o delima "Zelena čoja Montenegra" i "Konte".

Meni lično, a uzimam ovde sebi slobodu da to kažem, ostaje veliko zadovoljstvo što sam poznavao Momu Kapora i povremeno se družio sa njim.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime