Kad je pre tri godine, prilozima dobrotvora iz ovog kraja i celog sveta, sagradio i delimično opremio novu kuću površine 50 kvadrata, siromašni nadničar Slobodan Bandović iz zabitog sela Gradac na Pešteru nije ni slutio da će sa suprugom Stankom, majkom Marijom, sinovima Stefanom, Petrom, Radišom i ćerkom Milicom naredne zime, pa i ovu, čekati u staroj, trošnoj i hladnoj straćari od blata i kartona i da će njegovi mališani domaće zadatke još pisati pod svetlom sveće i petrolejke.
Sve ovo porodici Bandović dešava se zbog nerazumevanja lokalne elektrodistribucije i opštine Sjenica koji, da bi mu uključili svetlo, traže idejni i urbanistički projekat, građevinsku dozvolu, novac za priključak i još brdo papira i dozvola koje mučeni Slobodan, dok se bori za golo preživljavanje svoje porodice, ni za tri godine nije uspeo da obezbedi.
– Nisam ni sanjao da će nam se sve ovo događati, mislio sam, ako su dobri i nepoznati ljudi od Amerike do Australije, najviše čitaoci “Vesti”, mogli da nam sakupe 20.000 evra za kuću, kupatilo i nameštaj, da ćemo bar neku pomoć dobiti i od sjeničke elektrodistribucije i lokalne samouprave, grdno smo se prevarili. Što nema pomoći, to nekako i možemo da shvatimo, nego nema ni razumevanja – žali se Slobodan.
On dalje izlaže svoju tešku situaciju.
– Skoro nijedna kuća u pešterskoj zabiti nema građevinsku dozvolu, niti je građena po projektu, a nas puku sirotinju koja se prehranjuje na kazanu narodne kuhinje u Sjenici, a ja kopam grobove za preminule i radim najteže nadničarske poslove, godinama muče s raznim papirima i stalno traže da još nešto uplatimo – dodaje Slobodan.
Nakon što je posle mnogo muka i uz povremene donacije naših čitalaca ipak uspeo da obezbedi većinu traženih papira, pred Slobodanom i njegovom porodicom sada se isprečio još jedan problem – novac.
– Da bismo, kako nam je obećano, konačno dobili svetlo i uselili se u svoj novi dom, potrebno je da elektrodistribuciji za priključak uplatimo 40.000 dinara (oko 350 evra) i da kupimo strujomer, osigurače, sklopku i drugu prateću opremu što s montažom košta još 300-400 evra. To su za nas velike pare koje sami ne možemo da obezbedimo, bojim se da ćemo i ovu zimu provesti u oronuloj straćari i da će se deca smrzavati – dodaje ovaj siromašni Pešterac.
On se nada da će mu dijaspora pomoći da konačno reši i ovaj veliki problem.
– Nama su dobri ljudi već mnogo pomogli, beskrajno smo im zahvalni, žao mi je samo što ne možemo da koristimo nove sobe i kupatilo o kome smo svi sanjali i što moji unuci Stefan, Petar i Radiša svoje domaće zadatke još pišu pod svetlom sveće, a mala Milica mora da raste i da se igra u mraku. Ako bi nam stiglo još malo pomoći, bar za priključak i strujomer, Novu godinu i Božić mogli bismo dočekati u radosti i sreći – poručuje Slobodanova majka Marija.
Gorka sudbina
– Unapred se zahvaljujemo potencijalnim dobrotvorima i još jednom svima koji su nam do sada pomagali, bog neka čuva sve te dobre ljude – kaže Slobodanova majka Marija, starica koja svakodnevno, stopirajući, odlazi u 15 kilometara udaljenu Sjenici da u tamošnjoj narodnoj kuhinji preuzme besplatni obrok i hleb, do sada su je dva puta udarala kola i jedva je preživela.
Sve za Radišu
Svojim prilozima čitaoci “Vesti” pomogli su Slobodanu i Stanki da leče srednjeg sina Radišu koji je progovorio tek u šestoj godini i još ima probleme s govorom i uopšte sa zdravljem. Zbog sirotinje dete dugo nije lečeno, tek nakon prvih donacija odveden je na preglede u Beograd, sada redovno radi sa logopedima u Sjenici i Novom Pazaru, što siromašnu porodicu mnogo košta, lepo napreduje, a od ove jeseni krenuo je i u školu.
