Lična arhiva
Nataša Kovačević

Samo je nebo granica, može se reći da je moto heroine srpskog sporta, košarkašice Nataše Kovačević. Ova devojka je doživela tragediju 7. septembra 2013. godine u Mađarskoj, gde je tek počela da igra za tamošnji klub Đer. Posle teške saobraćajne nesreće amputirana joj je noga. Ali, njena volja je bila jača od iskušenja.

Podsetimo, na svoje prvo Evropsko prvenstvo, kadetsko, Nataša Kovačević otišla je kao 14-godišnjakinja. Devojčici sa beogradske Banjice smešila se blistava sportska karijera. Posle nešto više od dve godine od udesa vratila se na teren kao igračica. Potom je bila predsednia ženskog košarkaškog kluba Crvena zvezda, ambasador je FIBA, a neumorna je u svojoj Fondaciji za pomoć mladim sportistima. U autobiografskoj knjizi „Koraci“, ispisanoj srcem, ispričala je kako je uspela da pobedi sudbinske izazove.

– Moja porodica i ja smo odlučili da idemo korak po korak, da ne razmišljamo mnogo unapred, pošto smo svi bili pomalo izgubljeni jer o protezama nismo ništa znali. Prva proteza za šetnju je urađena uz pomoć KK Crvena zvezda. S obzirom na to da nisam odigrala nijednu zvaničnu utakmicu za Đer, ja sam praktično bila i dalje igrač crveno-belih. Najvažnije mi je bilo da prohodam, ta proteza za šetnju je urađena ovde kod mog Đepeta kako ga ja zovem, Marka Lukića. Mnogi mi kažu da sam zato uspela da sačuvam koleno jer sam bila izuzetno fizički spremna. Rehabilitacija je išla brže nego obično. Kad prvi put stavite protezu, prvo idete na štakama, pa na jednoj štaki, pa uz pomoć štapa, sa kojim sam otišla dva tri puta u kafanu, i bacila ga.

– Veliku podršku mi je dao i predsednik Francuske košarkaške federacije Žan Pjer Siuta, što me je baš iznenadilo jer nemam nikakav kontakt sa ovom zemljom. Pozvali su me da dođem u Pariz da mi se uradi sportska proteza. Nikome nije padalo na pamet da ću se uopšte baviti košarkom profesionalno. Meni je bilo u glavi da budem sposobna da za 10 godina mogu da igram basket sa svojom decom, da potrčim za njima. Došla sam u Pariz, dobila protezu, potrčala i u glavi mi se javila ideja da će doći trenutak da zaigram košarku. Ja tu svoju protezu zovem magična noga. Dok sam bila u Parizu Žan Pjer Siuta i Goran Radonjić tretirali su me kao da sam njihovo dete, vodili me u Diznilend, na ručkove, sportske dvorane. Posle godinu dana vratila sam se na parket i zaigrala jednu sezonu za Crvenu zvezdu. Na toj prvoj utakmici, koja se igrala u Nišu, priređen je pravi spektakl jer ne viđate često pune tribine na ženskoj košarci. Uspele smo da posle dugo godina osvojimo Kup i postanemo vicešampionke zemlje. Samim povratkom na parket želela sam da ispitam svoje granice i uspela sam u tome.

– Bila sam veoma skeptična kada se javila ideja o pisanju knjige jer danas mi se nekako čini da ih svako baš olako piše… Međutim knjiga je rađena uz saradnju sa genijalnim novinarom „Politike“ gospodinom Aleksandrom Miletićem koji mi je ulio potrebno poverenje da se prepustim ovoj avanturi…

Knjiga je napokon izašla, sada kada je držim u rukama mogu da kažem da samo potpuno zadovoljna kako je ispala! Nadam se da će, ne samo obogatiti vaše police već i da će vas inspirisati i motivisati za neke nove životne pobede

Brat sestri

– Učeni smo da kroz život idemo razumom, ali tvoja duša je uvek išla svojim putem i, važnije od toga, nalazila način. Ako ikada i posumnjaš u sebe, seti se toga. Mi i dalje malo kaskamo za tobom. Svesna si da vreme iskušenja nije gotovo i dok budeš hodala tim stazama, siguran sam da ćeš čuti sve one životne lekcije kojima su nas roditelji učili. Ne predaj se velikim očekivanjima ni velikim nadanjima. Sve je prolazno i važno je pronaći svoju meru za svet. Kažu da u životu nema pobede i pobednika, da je to neka čudna igra koju možeš samo igrati. Možda je to istina, ali siguran sam da u životu ima heroja, a da je jedan iz te izabrane družine donedavno bio u sobi do moje… Želim da znaš da sam ja i dalje onaj osmogodišnji dečak koji će uvek želeti samo da te zaštiti od celog sveta, ali verovatno neće moći. Ipak, taj dečak će uvek verovati u magiju koju imaš, magiju koja će otključati i osloboditi tvoje snove – poručio je Nataši njen brat Ivan.

Nema predaje!

– Dok sam u bolovima ležala na travi odlučila sam da se neću obazirati na to šta je bilo i da neću imati velika očekivanja od budućnosti. Stala sam iza odluke da nema predaje i da ću prihvatiti sve izazove koji me očekuju. Mnogo ljubavi i pozitivne energije sam dobila posle nesreće i zbog toga sam posebno srećna. Dok sam povremeno „bežala“ iz bolnice na štakama da prošetam psa i bacim neku loptu na koš, jednog prepodneva pored mene je prošao dekica sa kesama sa pijace u rukama. Kucnuo je na prozor tatinih kola, spustio kese na beton i pozdravio me uzdignutim pesnicama. Imala sam nalet adrenalina i dobre energije tog momenta – seća se ova heroina.

Veštačke barijere

– Većina ograničenja su samo barijere u glavi. Stanje uma ima moć da pomeri granice. Što se mene tiče, volim da se oprobavam u novim stvarima. Ako imam neki san ili cilj pokušaću da ga ostvarim i daću sve od sebe. Uspela ili ne, najvažnije lekcije se uglavnom nalaze u tom putu do odredišta – izjavila je u jednom intervjuu Nataša.

(Knjiga „Koraci“ može da se naruči kod izdavača „Vukotić media“, Hilandarska 32, Beograd, telefon +381 11 33 48 516, ili preko sajta ekskluzivŽvukoticmedia.rs)

Sutra – Koraci Nataše Kovačević (5): Volja pomera planine