Na mestu gde Drina teče i ostavlja za sobom smaragdno zelenu penu, tamo gde pokazuje svoju snagu, brzinu i lepotu, usred te divlje lepotice, “živi” već pedeset godina Stenčica. Sama na kamenu, okružena brdima i dolinama, kućica na reci pola veka je simbol Bajine Bašte.
Njena istorija duga je i burna, a upornost njenih graditelja da je sačuvaju istrajna. Nastala je 1968. godine, a sagradili su je grupa mladića iz Bajine Bašte koji su leta provodili na Drini. U želji da imaju kutak za odmor, sunčanje i igranke, dečaci su došli na ideju da naprave svoju kolibu na steni koju je priroda iznedrila.
Prema narodnim verovanjima glavni “krivac” za nastanak stene na sredini reke je junak Marko Kraljević. Želeći da pređe na drugu obalu Drine, a da njegov Šarac ne ukvasi noge, Marko je sa bajinobaštanskog vidikovca Crvena stena bacio veliki kamen u sredinu reke. Šarac je sa jedne obale skočio na novonastalo ostrvo, a zatim odskočio na drugu obalu Drine. Prema legendi tragovi Markovog konja mogu i danas da se vide na kamenu.
Jedan od tvoraca čardaka ni na nebu ni na zemlji, Čedo Ilić, ugostio je reportere “Vesti” u Bajinoj Bašti, i sa osmehom na licu podelio svoja sećanja.
Veličina ostala ista
Poslednja kućica je izgrađena 2011, i tom prilikom su izlivene dve stabilne betonske grede na stenu kao čvrsta osnova za postavljanje drvenog objekta.
Svaki put se spoljašnji izgled menjao, ali je veličina ostala ista. Sastavljena od jedne prostorije u kojoj su osnovne stvari za kratkodnevnu posetu i terasa, čini idealan odmor za sve koji do nje uspeju da dođu.
– Mi smo bili nestašni klinci, preplivavali smo Drinu, provodili mnogo vremena na plaži. Krali smo purenjke i iz Bosne i odavde, pa kad nas pojure ovi iz Bosne mi u Drinu pa plivaj, a kad nas pojure s naše strane mi opet u vodu i beži. Pošto se nismo smirili ni mi ni oni, onda smo se dogovorili da napravimo jednu kućicu na sredini i tu da se smestimo – kaže Čedo.
Prva kućica napravljena je od drveta. U blizini reke, postojala je jedna trošna baraka koju su srušili, a ostatak iskoristili za izgradnju Stenčice. Niz vodu su spuštali materijal i za mesec dana nastala je danas čuvena arhitektonska lepotica.
– Bilo je to doba Bitlsa, mi smo voleli muziku i slušali ploče, međutim postojao je jedan problem. U kući nismo imali struju. Kako onda da pravimo igranke. A u isto vreme nastala je i kafana na obali Dve lipe, čiji vlasnik nam dozvoli da telefonskim kablom dovedemo struju na stenu. Imali smo samo jednu sijalicu i gramofon – ističe sagovornik.
Svetska atrakcija
Stenčica je veliku popularnost u belom svetu stekla 2012. Te godine Nacionalna geografija objavila je fotografiju Irene Beker.
– Mađarski fotograf Irene provodila je mesece na Tari, fotografišući prirodu. Očarana Kućicom, odlučila je da snimi foto i ne sluteći da će to za nju, ali i Bajinu Baštu, biti veliki uspeh. Pored Bate Živojinovića i Bore Milutinovića, ovo umetničko delo postalo je treći srpski brend u Kini – ističe rukovodilac službe informisanja Nacionalni Park Tara, Boriša Čolić.
Krajem šezdesetih u varošici nije bilo zabave. Jedini izvor razonode bio je bioskop. Lokalno stanovništvo dolazilo je na obalu i na terasi kafane slušalo muziku sa stene. Ljudi su se družili i uživali uz tonove koji su odjekivali Drinom.
Mnogi sportisti, pecaroši i kajakaši odmor od veslanja našli su u Stenčici. Tako je početkom sedamdesetih nastao Kajakaški klub Drina, čiji su članovi od osnivanja doneli mnogo pobeda svojoj čaršiji.
Tadašnji mladići nisu ni slutili da bi priroda uskoro mogla da im oduzme njihovo parče raja. Nakon godinu dana, u novembru, nabujala Drina odnela je sa sobom malu tvrđavu. Odmah sledećeg leta, 1970. sagradili su novu. Tada počinje neprestana borba čoveka sa neukrotivom prirodom.
Reka je rušila Stenčicu, a grupa ovih upornih ljudi ju je iznova i iznova gradila. Danas, posle pet decenija, ovo je sedma koju su napravili.
S pogledom na brdovite predele i ledenu kraljicu, privlači kako turiste tako i fotografe, novinare, televizijske kuće. Mnogi dolaze radi slikanja, a neretko mladenci prave svoje prve bračne fotografije.
