Vlado Ilić, porodični teraput i pisac knjige „Kultura konflikta“ na pitanje „Vesti“ koje su najčešće teme na radionicama i seminarima, odgovara da je širok spektar.

– Najčešće dolaze zbog nesklada ili poremećenih odnosa u porodici, roditelji s decom ili deca s roditeljima. Problematični su i odnosi između braće i sestara, partnerski odnosi, nemanje partnera ili nezadovoljstvo partnerima, nemogućnost da se začne beba. Takođe, tu su i simptomi bolesti, od onih naizgled banalnih poput na primer alergija, preko bolova u leđima, želucu ili drugim organima, endometrioze, i drugih bolesti reproduktivnih organa, autoimunih bolesti, multiple skleroze, do teških bolesti. Tu spadaju kancer, različite psihoze, šizofrenije ili druge takozvane neizlečive bolesti, različiti poroci, kocka, alkoholizam, itd, posao i problemi na poslu, privatni biznis, problemi sa zaposlenima, dugovi, novac – pojašnjava Ilić za „Vesti“.

Prema njegovim rečima, kao što nam je, bez obzira na to ko smo, odakle smo, čime se bavimo, i tako dalje, svima zajednička činjenica da svi imamo jednog oca i jednu majku, tako su i problemi koje klijente muče i teme koje postavljaju od Južne Afrike preko Makedonije, Hrvatske, Nemačke do Švedske i od Zapadne Amerike preko Italije, Srbije, Bugarske, Rusije do Australije – opšteljudske i, prema tome, poprilično slične.

– Poslednji rat i ratna zbivanja na podneblju bivše Jugoslavije uzrokovale su duboku traumu koja i te kako utiče ne samo na život i prepuštanje životu, već sve intenzivnije daje boju temama koje ljudi postavljaju na seminaru.

– Ali, sve je to još uvek zamrznuto i duboko potisnuto, jednostavno previše veže. Duša je spora, tako da su još uvek mnoge blokade čiji uzrok izlazi na videlo vezane za prethodne ratove, Drugi svetski, Prvi svetski, balkanske ratove, a često i one ranije – objašnjava Ilić za „Vesti“.

Kontakt sa detetom treba uspostaviti što ranije, već onog trenutka kad osetimo ili saznamo da je dete začeto i da raste u majčinoj utrobi. piše Ilić u „Kulturi konflikta“. Dete treba ljubiti, maziti, pričati s njim. Moguće je i na mentalnom planu, ali poželjnije je naglas, da bi se što pre naviklo na glas oba roditelja i osetilo i sigurnim i dobrodošlim.

Još intenzivnije to treba nastaviti posle rođenja. Najbitniji su upravo prvi trenuci po dolasku na svet. Detetu treba omogućiti da što pre bude uz majku, najbolje golim telom na golo telo. To će mu pomoći da brzo prevaziđe traumu rađanja, uz miris i toplinu majke i njene otkucaje srca. U slučaju da je dete rođeno carskim rezom ili je majka u životnoj opasnosti pod desjstvom narkoze, pa joj to nije moguće, takvu ulogu preuzima otac.

Porođaj i rađanje uglavnom se srećno završavaju. Ali, ponekad, nažalost, ishod može biti i trragičan.

Iako se retko dešava, takav tragičan događaj ostavlja duboke tragove u čitavom porodičnom sistemu, pa i šire.

Kod muškaraca se te traume ispoljavaju na različite načine. Na primer, strah od života, strah od žena, od prepuštanja ljubavi, seksualnosti, životu, strah od nesuspeha u mnogim oblastima života, što opet rezultira, na primer, stalnom potrebom za dokazivanjem ili impotencijom, agresijom prema suprotnom polu ili samom sebi, nasiljem itd…

O tome svedoče i najstariji pisani izvori ljudske kulture koji su došli do nas.

Strah od života

Svaki narod ima svoje velike, neustrašive junake. Takav je i Zigfrid, najveći junak germanske mitologije. Kao i svaki junak on je neustrašiv, ne boji se ni najstrašnije nemani, nesavladivog zmaja, kojeg u neravnopravnoj borbi pobeđuje, a kada se okupa u njegovoj krvi postaje gotovo neranjiv.

Zigfrid se ne plaši smrti – s njom se gotovo svakodnevno suočava – ne boji se ničega. Osim života.

Izvor:

Vestionline