Kultura konflikta (7): Sreća kao poklon

Priredila: Nada S. Jakšić
pixabay.com
Najčistija emocija: Kontakt se uspostavlja još u trudnoći

Jedna od osnovnih dinamika života jeste ispunjenje srećom. Vrhunski sportista se ne bavi sportom radi sporta nego upravo iz uverenja da će mu to doneti sreću. Težnja za velikim bogatstvom isto tako nije zbog bogatstva po sebi nego iz uverenja da će bogatstvo doprineti sreći, to jest stimulisati stanje sreće, piše Vlado Ilić u knjizi „Kultura konflikta“.

Stanje sreće vrlo često je kratkotrajan doživljaj za kojim se po pravilu čezne i kojem se teži jer – bilo je tako lepo…

Ali, sreća je mnogo više od od toga, objašnjava Ilić za „Vesti“.

Lepota orgazma

Sreća je proces na koji možemo da utičemo svojim ophođenjem i načinom života, razmišljanja i delanja, ali sreća je isto tako i veliki poklon.

U partnerstvu se sreća ispoljava u svom iskonskom obliku. U seksualnom spajanju muškarca i žene doživljavamo stanje sreće u njenoj potpunoj lepoti. Prilikom orgazma oba organizma bivaju preplavljena hormonima sreće i među njima se uspostavlja osobena međusobna vezansot, slična onoj između majke i deteta nepsoredno posle (po)rađanja, i donekle i pri dojenju.

Oslobađanje adrenalina za vreme porođajnih bolova i endorfina posle porođaja govori nam da je ljudski organizam sazdan tako da ženu porodilju jedan jedinstven sistem dovodi u stanje opijenosti, istovremeno je štiteći od najvećih bolova, donoseći ujedno najveće zadovoljstvo.

Tokom procesa rađanja novorođenče se nalazi u posebnom stanju rezonantnog odnosa s majkom i u toj rezonanaci oslobađa svoje sopstvene endorfine, tako da su u trenucima posle (po)rađanja i majka i dete potpuno ispunjeni „opijatima“ koji su proizveli njihovi organizmi, što dovodi do savršenog uspostavljanja veze i zavisnosti između deteta i majke. To su trenuci sreće i povezanosti, duboko utisnuti u nas, kojih se kasnije, a kad odrastemo, nesvesno „sećamo“ i za čijim ponavljanjem čeznemo, nehotično težeći da ih ponovo ostvarimo u ljubavi prema partneru.

Uz malo sreće, to nam i uspeva, ali na putu ka njenom ostvarenju vrlo često stoje naše sopstvene predstave o tome kako, na primer, treba da izgleda idealan partner. Šta, dakle, činiti da bi se sreća zadržala? Kao prvo, treba zahvaliti. Jer sreća se uglavnom ne zarađuje, sreća je poklonjena. Ali nije jednostavno prihvatiti nešto kao poklon, bez pomisli da na neki način mora da se izvrši poravnanje. Mnogo je lakše i jednostavnije ako se sreća prihvati sa zahvalnošću. Da bismo se usudili da sreću prihvatimo sa zahvalnošću, moramo drugima da omogućimo da je podele s nama.

Zamena uloga

Sve što vidimo, čujemo, osećamo, ostavlja u nama traga poput svojevrsne slike. Kada se, na primer, prvi put susretnemo s nekom osobom, njen lik se brzinom svetlosti upoređuje sa svim sličnim likovima i odgovarajućim situacijama koje smo sretali u životu, poredi se s datim likom, na osnovu toga se pravi presek i nastaje naše individualno viđenje te osobe. U poretku ljubavi došao sam do još jednog uvida, navodi Ilić. Ne samo ono što smo doživeli lično, nego i sve što su doživeli svi naši preci – a nemoralno je u nama našim (morfo)genetskim nasleđem – sve to se u tom trenutku brzinom svetlosti upoređuje jedno s drugim i pravi novi presek, našu novu, individualnu sliku. (Dakle, objektivno viđenje je praktično nemoguće.)

To važi ne samo za čulo vida, nego za sva naša čula. Ono što ne postoji u našem sećanju teško možemo da zapazimo izvan sebe.

Ako žena misli da iz bilo kog razloga nije dobila dovoljno ljubavi od majke, a kasnije sebi rodi ćerku, nesvesno se u trenutku kada se porodi seća trenutka sreće koju je doživela pri rađanju u rezonanci sa svojom mamom, „vraća“ se u to doba i na svoju ćerku počinje da gleda očima malog deteta, nesvesno očekujući od nje ispunjenje ljubavi za kojom čezne. Iz velike ljubavi prema majci, ćerka isto tako nesvesno očekuje šta se od nje očekuje i s velikom predanošću želi da ispuni, navodi Ilić za „Vesti“ iskustva iz dugogodišnjeg rada sa klijentima.

Tako već u ranom detinjstvu dolazi do zamene uloga – iz velike ljubavi, slepe ljubavi, dete podmeće svoja leđa i „postaje“ majci mama.

Tokom vremena ćerka se potpuno saživela sa svojom novom ulogom i počinje da uči majku, na svim područjima postaje bolja od nje. Postaje i bolja žena i ljubavnica od nje, dakle bolja žena za njenog muškarca, za sopstvenog oca. I tako gubi i oca i majku.

Pogled iz utrobe

S nepune tri godine Marko je, vozeći se na zadnjem sedištu automobila, ugledao kamion. „Eno ga kamion… i onda dolazi do saobraćajne nesreće, i onda je auto polomljen, i onda svi idemo u bolnicu“, rekao je onako, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. „A šta ste uradili sa polomljenim autom?“

Naježio sam se i za trenutak zanemeo. Marko je bio u utrobi majke, u trećem mesecu trudnoće, kada se desila saobraćajna nesreća o kojoj je govorio i o kojoj mu niko nije pričao!

Kontakt sa detetom treba uspostaviti što ranije već onog trenutka kad osetimo ili saznamo da je dete začeto i da raste u majčinoj utrobi. Treba ga ljubiti, maziti, pričati s njim. Moguće je i mentalnim putem, ali poželjnije je naglas, da bi se što pre naviklo na glas oba roditelja i osetilo sigurnim i dobrodošlim, piše terapeut Porodičnog rasporeda Vlado Ilić.

Idealna ljubav

Ukoliko se od partnera zahteva bezuslovna ljubav, ili jedno od njih hoće da zadrži drugog govoreći mu da bez njega ne može da živi, to je jasan signal da je došlo do zamene i projekcije, da se neko prema partneru odnosi kao prema majci, dete koje bez nje ne može da preživi. Za onog drugog to je previše, ne može da izdrži i povući će se iz takve veze jer oseća da se od njega zahteva nešto što nije u stanju da da, ili će se onaj prvi razočarati i naljutiti što od voljene osobe nije dobio to što je očekivao.

SUTRA – Kultura konflikta (8): Kad dolari sijaju iz očiju