Lazar Rajić: Rod Stjuart mi platio kiriju

Ispovest Lazara Laleta Rajića

Sin sam oca Miroslava Rajića, nadzornika pruge u Somboru. Bio mi je i otac i majka. Voleo sam ga najviše na svetu. A on nije verovao u mene. I to me bolelo. Unuk Dadin i Lazarev. Brat Stevanov. Muž i najbolji prijatelj Mone Rheaume, koja je snove o glumi prepustila meni.Potom, glumac Lazar Rocknjood, koji je, posle mnogo uspona i padova ostvario američki san. Sada, nakon toliko godina, samo Lazar.

Ovako je svoju ispovest u knjizi "Od salaša do Holivuda" (autor Snežana Pisarić Milić) započeo Lazar Rajić, jedini glumac iz Srbije koji je u inostranstvu snimio skoro 100 filmova.

 

U beli svet se otisnuo u 15. godini kada je pobegao od kuće. Besplatna vozna karta, koju je imao zato što mu je otac radio na železnici, olakšala mu je put od rodnog Sombora do Bihaća. Ostalih 35 kilometara do krajnjeg cilja, Plitvičkih jezera, prešao je pešice. A celu ovu avanturu započeo je iz jednog razloga – da vidi mesto na kome je snimljen film o Vinetuu.

Lale, kako ga oslovljavaju prijatelji iz otadžbine, danas je u filmskom svetu poznat kao Lazar Rokvud. Trenutno završava film "Rođen mrtav", koji prati život dva glumca, od kojih je jedan optimista i ta uloga je poverena Lazaru, a drugi je pesimista, a tumači ga legendarni kanadski glumac Nik Mankuz. U tom filmu ima dosta improvizacije gde se stvarni život umešao u scenario. Idealno za uvek optimističnog Lazara, čiju je priču od rodnog Sombora do Toronta, gde živi već više od četiri decenije, izrežirao sam život.

 

Sreća prati hrabre

– Kako sam u školi ređao loše ocene, pa me nije čekala svetla budućnost u Jugoslaviji, s najboljim drugom Milenkom Raićem, malo novca i mnogo elana, u beli svet otisnuo sam se početkom 1969. godine. Prva stanica bio nam je Minhen, gde je Milenko imao rodbinu. Vizu smo imali samo na tri meseca i odmah smo počeli da radimo fizičke poslove kako bismo što brže zaradili pare s kojima bismo mogli da se osamostalimo.

– Sa crvenim koferčetom, 108 nemačkih maraka i pasošem bez vize uputio sam se preko Ciriha i Liona do Marselja, gde su živele moje nekadašnje komšije iz Sombora. Bio sam preplašen i ni danas mi nije jasno kako sam prošao švajcarsku i francusku granicu. Kad god je trebalo da dam pasoš na kontrolu, nešto bi iskrslo, pa su me jednostavno puštali da prođem. Kada sam stigao do luke, seo sam u taksi i vozaču rekao da me vozi kod Bogdanovića.

 

Čovek me je zbunjeno pogledao i pošto je shvatio da je to jedino što znam, osvrnuo se oko sebe u nameri da prolaznike pita znaju li nekog sa tim prezimenom. Nabasao je na klince koji su se igrali na ulici, a kada su čuli Bogdanović, deca su potrčala ispred, dozivajući tetku Sofiju. Taksista i ja smo se gledali bez reči.

 

– U Marselju sam se zaljubio na prvi pogled, ali kako nisam imao dokumenta, kretanje mi je bilo ograničeno. Ipak, počeo sam da treniram fudbal u Olimpiku, a Josip Skoblar, koji je već bio zvezda, savetovao mi je da pređem u manji klub kako bih se brže probio na poziciju desnog krila i tako obezbedio papire sa ostanak u Francuskoj. Tako sam prešao u Poštar i brzo napredovao.

Nepoznati ujak

– Izgubio sam želju za fudbalom kada sam jednog dana na trgu video gužvu, skalamerije, kamere. Kao omađijan prišao sam i gledao Žan-Pola Belmonda i Alena Delona. S uživanjem sam pratio snimanje filma "Borsalino" i tog trenutka sam zaboravio na loptu. Počeo sam da maštam o Holivudu, pa sam rešio da preduzmem nešto kako bih ostvario snove.

 

"Kafu mi, draga, ispeci"

– U školi me je čekao jeziv tempo, tako da su mnogi iz klase, među njima i Nastasja Kinski, brzo odustajali. Meni je problem bio engleski jezik, pa nisam mogao da se opustim, a na časovima pevanja obično sam ćutao. Zato me je Ana Strazberg naterala da otpevam nešto na srpskom jeziku. Ne znam zašto, setio sam se Cunetove "Kafu mi, draga, ispeci". Mnogo godina kasnije u Sidneju pričao sam Cunetu o tom događaju.

Svašta mi je padalo na pamet, čak i da se prijavim u Legiju stranaca, ali, na svu sreću, upozorili su me da ko jednom uđe, više mu nema izlaska, pa sam odustao. Jednog dana slučajno sam se zatekao ispred Ambasade Kanade kada sam se setio da tamo imam rođenog ujaka, kog nikada nisam video. Znao sam kako se zove, ali ne i u kom gradu živi, ali to mi je bilo dovoljno da se prijavim u imigracioni odsek. Nije mene interesovala Kanada, već da pređem okean i približim se Americi. Ispitivao me je neki Poljak, a kako je on pronašao mog ujaka u tolikoj zemlji, i to u vreme kada nije svako imao telefon, o kompjuterima da i ne pričam, i danas mi je enigma. Ujak je garantovao za mene, a ja sam bez prebijene pare stigao do Pariza, potom i do Toronta, koji je u odnosu na Marselj u to vreme bio selendra.
– Ujak me nije dočekao raširenih ruku. Već sutradan me je poslao na najteže fizičke poslove. Bio je čudan i težak čovek, pa sam ubrzo od njega pobegao glavom bez obzira. Upoznao sam ljude iz fudbalskog kluba Beli orlovi, vreme sam provodio u kafanama gde se okupljala jugoslovenska emigracija, a pošto su svi svima pomagali, našli su mi smeštaj i posao. Bio sam srećan jer sam se osećao kao kod kuće.

 

Fudbal na Beverli hilsu

– Ubrzo sam otišao u Timens, na sever Ontarija, da radim u rudniku zlata. Vremenski uslovi su bili neljudski, temperatura je silazila na minus 44, ali prvi put sam zaradio dovoljno para da mogu da se osamostalim. I astmu koju i danas vučem. Ništa to nije naspram susreta sa svetom Indijanaca. S njima sam se zbližio i trajno se vezao za njihovu filozofiju života, koja je u skladu sa prirodom i sadržana u jednoj jedinoj genijalnoj reči – jednostavnost.

– Odlučio sam da zarađeni novac uložim u časove glume, pa sam se 1978. prijavio u čuvenu školu Lija Strazberga u Njujorku. Kada sam došao na audiciju, moje prijave nigde nije bilo. Bio sam očajan, moja devojka Mona, sa kojom sam ostao do današnjih dana, žustro se raspravljala sa službenicom na šalteru, a onda se pojavila debeljuškasta ženica i pitala u čemu je problem. Gledala je u mene i prokomentarisala naglas: "Da li je neko video u Holivudu ovakvo lice", potom mi se obratila: "Ti si unikat. Primljen si." Tek kasnije sam saznao da je to bila Ana Strazberg, Liova supruga.

 

Jaja za sličice

 

– Dugo sam se pitao da li bi moja životna priča bila drugačija da nisam u trećoj godini ostao bez majke. Ili da sam bio bolji učenik? Ili da sam mogao odigrati fudbalsku utakmicu celih 90 minuta?

Govorili su da sam veliki talenat i Zvezda je bila zainteresovana za mene, ali usled slabog kapaciteta pluća nisam mogao da budem u top formi. Kao svi klinci jurcao sam za loptom po ceo bogovetni dan.

Krao sam jaja ispod kokošaka, prodavao ih i za te pare kupovao sličice, u nadi da ću izvući onu na kojoj je Dragoslav Šekularac Šeki, za mene i danas najveći fudbaler, svetski šoumen. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću ga jednog dana upoznati, a još manje da ćemo se družiti, i to u dalekom Torontu, gde je igrao za Bele orlove – priseća se Lale.

– Ni u sunčanoj Kaliforniji nije me mimoišao fudbal. Ekipa muzičara igrala je svake srede fudbal u parku Beverli hils. S njima je igrao i moj kolega, a pošto im je jednom zafalio igrač, pozvao me je da uskočim. Nisam mogao da poverujem ko je sve u timu, jer su između ostalih tu bili Piter Frempton, Elton Džon i Rod Stjuart, ljudi koji su onda drmali svetskom muzičkom scenom. Jednom mi je prišao neki čovek i pitao da li sam fudbaler, ali ja sam to negirao i objasnio mu da idem u Strazbergovu školu i da ću biti glumac. Lik se nasmejao i rekao mi da je i on Liov učenik. Tad sam ga pogledao bolje i shvatio da pričam s Džinom Hekmanom. Raspričali smo se, otišli na sladoled i taj razgovor mi je mnogo značio, jer mi je on dao važne savete u vezi sa glumačkim poslom. To je bio moj srećan dan.

 

Holivudske žurke

– Radio sam i školovao se kako bih zaradio za stan i časove, pa sam jedne srede morao ranije da odem sa utakmice. Najviše sam se zbližio sa Rodom Stjuartom jer je veoma cenio jugoslovenski fudbal i mnogo znao o našoj zemlji.

 

Pitao me je u čemu je problem, a ja sam mu iskreno ispričao svoju muku. Kada je po njega došla supruga Alana Hamilton, tražio je od nje novac, vratio se, dao mi pare za kiriju i rekao kako hoće svake srede da me vidi na fudbalu.

– Mada nisam imao para da završim školu glume, još tada sam zakoračio u svet filma. Mnogi slavni i imućni ljudi su me zavoleli, odmarao sam se na najluksuznijim mestima i bio rado viđen gost na zabavama zatvorenog tipa. Upoznao sam mnoge, ispred i iza kamera, ali i one koji se ne bave samo glumom. Na primer, Sindi Loper, koju sam sreo 1991, u Hongkongu, kada smo odseli u istom hotelu. Ona je divna, puna energije, ludo smo se provodili po noćnim zabavama tog grada.

 

Od glumaca, najveći utisak na mene je ostavio Entoni Hopkins sa kojim sam u Malibuu pre nekoliko godina snimao film "Narukvica". Gospodin i glumčina. Ipak, mnoge nama poznate filmske zvezde bi se postidele kada bi videle kakvi su majstori naši glumci. Uvek sam smatrao da bi Milena Dravić, da je otišla u svet, bila veća od Meril Strip. Ostala mi je neispunjena želja da s njom zaigram na filmu.

– Dosad sam samo dva puta posetio zavičaj. Postoje realne šanse da naredni put dođem poslom, jer u ponudi imam glavnu ulogu za jedan film. Ne bih unapred da pričam, ali šanse da prvi put snimam film u Srbiji postaju realne. Žao mi je samo što više neću imati prilike da poljubim ruku mojoj dragoj prijateljici, velikoj Oliveri Marković, sa kojom sam do njene smrti bio u kontaktu.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime