Pre više od tri decenije Leopold Bojer, rođeni Austrijanac iz Mistelbaha kod Beča, prvi put je kročio u Srbiju i od tada traje njegova neprekidna veza s našom otadžbinom. U međuvremenu je Leo, kako ga iz milošte zovu prijatelji, većinom Srbi, stekao familiju jer se još početkom 90-ih oženio iz okoline Kraljeva, a pre nedelju dana je prešao u pravoslavlje i dobio kršteno ime Lazar. U hramu Svetog Oca Vasilija Ostroškog u Lincu nadležni paroh, protojerej-stavrofor Dragan Mićić i sveštenik Darko Knežević, inače dugogodišnji Leov prijatelj, obavili su, uz prisustvo kuma Bore Danilovića i još nekoliko prijatelja, čin koji je Lazar dugo čekao.
– Najzad mi se ostvarila želja da zaokružim moju vezu sa Srbijom i Srbima – uz osmeh na čistom srpskom jeziku priča ovaj plemeniti čovek.
On za “Vesti” otkriva detalje kako je sve počelo.
– Još 1987. godine kad sam prvi put bio poslovno u Srbiji video sam da se radi o divnoj zemlji i narodu, sa bogatom istorijom i tradicijom. Imao sam firmu za prodaju mašina za ugostiteljstvo pa me je put naveo u Kraljevo. Tamo sam upoznao, sada bivšu suprugu Slavicu, koja je radila u jednom restoranu, a rodom je iz okoline Lazarevog grada. U Srbiji su rođena naša deca Mihaela i Mihailo. Sve do kraja 90-ih više sam boravio u Srbiji nego u Austriji, tako da sam se praktično odomaćio. Kada su žena i deca krajem 90-ih došli kod mene u Austriju i posle sam nastavio da idem u Srbiju – govori nam Leo u parohijskoj sali gde su se učesnici svečanog čina za trenutak okupili kako bi domaćom rakijom nazdravili i čestitali ovom divnom čoveku koji je, kako nam rekoše, pokazao neizmernu ljubav prema Srbiji i Srbima.
– Svedoci smo da je našim ljudima mnogo pomogao ne samo kada je reč o slanju pomoći u Srbiju i Republiku Srpsku nego i u samom Lincu. Uvek je tu kada treba nekome pomoći u vezi sa zaposlenjem ili dobijanjem boravišne vize, ali i mnogim drugim stvarima – hvali Lazara Njegomir Bojić, koji se brine o prevozu osvedočenog prijatelja.
Zanimljivo je kako i zašto je Leo izabrao kršteno ime Lazar.
– Brojni su moji prijatelji, naravno Srbi, koji su mi preporučili to ime, ali ja sam na kraju doneo odluku. Znam odlično ko je bio Lazar i kakav značaj ima u srpskom narodu i utoliko sam se pre opredelio za to ime – otkriva nam sagovornik.
On je od 2003. godine stanovnik Linca, gde se preselio iz rodnog Mistelbaha i odmah upoznao naše ljude na čelu sa Borom Danilovićem. Uprkos tome što je vezan za invalidska kolica, Leo je uvek vedrog duha i ne mari za životne prepreke.
– Imao sam problem još pre 30 godina kada sam verovatno zbog pogrešne injekcije počeo da gubim osećaj za hod. To traje, ali ne predajem se. Sve je lakše kad verujete u Boga i prijatelje kojih hvala Svevišnjem imam mnogo. Nema predaje – optimista je Lazar.
Uprkos tome što se odavno razišao sa suprugom Slavicom, kaže da nikada ne može da zaboravi na gostoprimstvo i brojne prijatelje koje je stekao u kraju odakle mu je bivša životna saputnica. Osim predivne Šumadije koju poredi sa svojim rodnim krajem poznatim regionom Vajnvirtel, koji je omiljen pre svega ljubiteljima prirode, pogotovo vina, Leo je upoznao Srbiju i Republiku Srpsku uzduž i popreko. Naravno, posle krštenja, uz veru da će uskoro i virus korona proći, već uveliko kuje planove sa brojnim prijateljima da nadoknadi propušteno prethodnih godinu dana.
Borino šesto kumstvo
Leov kršteni kum Bora Danilović je najzaslužniji što je obavljen ovaj čin. Danilović je inače od prvog dana po dolasku Lazara u Linc sa njim nerazdvojan, a veliko prijateljstvo je zaokruženo kumstvom.
– Leo je veliki čovek i toliko mi je draže što smo na ovaj način krunisali naše prijateljstvo. Kum nije dugme, ne kaže uzalud naš narod – uz smeh kaže Bora, vlasnik ugostiteljskog objekta u gradu na Dunavu i dodaje:
– Ovo mi je šesto crkveno kumstvo, a uz to je bilo i onih građanskih.
Humanitarni rad
Kao član širom Evrope poznate organizacije Frajraum, koja se bavi humanitarnim radom i pomaže socijalno najugroženijima i licima sa smetnjama u razvoju, Leo je učestvovao u brojnim akcijama. Kaže da je uvek spreman da pokrene akciju kad je reč o pomoći, pogotovo deci, jer ona su najvažniji deo društva. Zahvaljujući ovoj organizaciji pomognuto je dosta ugroženih, a Leo naglašava da uvek nađe vremena kako bi se uključio u rad.
Šumadijski čaj
Leo zna mnogo o srpskoj istoriji, običajima, tradiciji, ali i domaćim specijalitetima pre svega piću, najviše rakiji. Na pitanje da li zna šta je šumadijski čaj, odnosno kuvana domaća rakija, kao iz topa odgovara:
– Kako da ne! Moj sin je slavio prvi rođendan i sećam se bila je zima i palo je više od 30 santimetara snega u Leševu (mesto kod Kraljeva). Bilo je naravno hladno pa smo morali da se zgrejemo uz pomoć šumadijskog čaja. Nisam znao o čemu se radi, ali kada sam probao bilo mi je sve jasno. Lepo smo proslavili, a od tada mi je kuvana rakija omiljena – priseća se Lazar.
Slava Kozma i Damjan
Sada kada je prešao u pravoslavlje Leopold Lazar Bojer planira da slavi slavu. S obzirom na to da se krstio na dan Svetih Kozme i Damjana, u narodu poznatijih kao Vrači, podrazumeva se da će mu to biti porodična slava. On odlično zna da su Sveti Vrači krsna slava pre svega srpskih lekara.
