Privatna arhiva
Dirljivi stihovi: Slava Nikolić mislio na pretke

Etnolog Dragomir Antonić je zaljubljenik u istinu, prošlost što izvire i ne treba je prepustiti zaboravu, čovek koji zna, napisala je mr Mirjana Sisojević Radojičić u predgovoru knjige „Krivda i pravda“.

On je čovek saznanja, piše ona i dodaje da Antonić poznaje ljude i kroz njih navike i običaje svakoga od njih, kao da je otkrivalac najskrivenijih tajni da zna šta ko kuva, radi i snuje.

„U Antonićevom skazanju je trag Ivice i Marice, on zna pticu što je sakupljala mrvice s njihovog puta. Za nagrade je, ali i za kazne za krivce. Staviti ih na stub, oglasiti i reći oni su bombardovali jedan narod, oni su rušili Srbiju, proglasili Srbina kolateralnom štetom, jer je valjda osiromašeni uranijum usud zajednički svih nas međ srpskom požegačom“, navela je mr Sisojević Radojičić.

Ističe da Antonić kroz priče i kazivanja naglašava da su na brdovitom Balkanu, stradalnici i mučenici s grubim rukama nalik brazdama zemlje.

Na početku knjige, u prvoj priči, pod naslovom „Zašto Srbi ne vole da budu Srbi?“ Antonić za one kojima je teško i ponižavajuće što su Srbi i koji neće da budu zadovoljni ni pod kakvim uslovima, daje stihove i kazivanja Slave Nikolića i Tadije Pejovića koji, kako kaže, ne mogu da se vide ni na jednoj televiziji ili u novinama, za razliku od ovih prvih koji su svakodnevni gosti.

Reč je o dvojici široj javnosti nepoznatih Srba koji nijednog trena nemaju dilemu o tome ko su i šta su, a s obzirom na njihovo životno iskustvo smatram da kratko kazivanje o njihovom delu može biti poučno.

Večiti dug

Prvi je iz sela Zeoka u Dragačevu. Srbin, domaćin i seljak, Slavimir – Slava Nikolić. Njega je Antonić, kako navodi, lično upoznao. Sem što je zemlju obrađivao i rakiju pekao, Slava je i pesme pisao. Od seljačkog rada je živeo i domaćinstvo uzdizao, a pesme je pisao iz dubine grudi. Tako je i naslovio prvu zbirku pesama: „Iz planinskih grudi“. Pesme je o svom trošku štampao i unucima ostavio. Prijateljima je pesme poklanjao. U toj zbirci je objavio i dve strofe koje glase:

„Žao mi je svih ljudi

kroz vekove što su pali,

krv prolili za slobodu

koju su nam darivali.

Žao mi je svih ljudi

što su zbog nas hrabri bili,

a mi im se nikad nismo

kako treba odužili.“

U dve strofe objašnjen je odnos naših generacija prema precima. Oni su život dali da bismo mi, njihovi potomci, živeli u slobodi i bili gospodari sopstvene sudbine u sopstvenoj državi. Naši preci su ginuli da nama bude bolje. Mi ne samo da im se nismo odužili, već smo i proćerdali ono zašta su se oni teškom mukom izborili. Pri tom, mnogi od nas su uvereni da je nama danas teže nego što je našim precima bilo. Verujemo da nikad nije bilo teže nego danas i da goreg vremena nije bilo u ljudskoj istoriji. Teško nas je ubediti da svako vreme nosi svoje breme i da se ljudi, od kako je sveta i veka, s bremenom nose i bore. Sadašnje breme je po mnogo čemu lakše nego teret koji su naši preci nosili, samo su mnogi od nas slabiji, kukavniji i prilagodljiviji sitnim materijalnim privilegijama od sopstvenih predaka.

Iskonska mudrost

Drugi je Tadija Pejović, seljak i pesnik. Sa Stare planine. Vršnjak Slavin. Antonić nije upoznao Tadiju, ali je pročitao njegovu pesmu: „Plakanje je pevanje bez suza“. Pesma je jednostavna i kratka.

„Prevalio osamdeset leta i preživeo svakojake muke

i došao do pravog saznanja: Život ljudski večito je plakanje!

Sa plačem se rađa i umire,

pri rađanju plače ko dolazi, pri umoru plače ko ostaje.

Pevanje je plakanje bez suza!“

Obojica su, Bogu hvala, preturila preko pleća osamdeset godina i pri tom su marljivo radili, stvarali i državi porez plaćali. Bili su mnogo darežljiviji prema državi Srbiji, nego što je ona bila prema njima. Sa vlastima nisu nikad bili u kohabitaciji. Nacionalne penzije nisu dobili, a i njihove seljačke su godinama kasnile. Nikad nisu zapomagali, niti sopstveni narod vređali ili želeli da budu nešto drugo nego Srbi.

Za razliku od njih, mnogima danas nije cilj da žive, nego da se nimalo ne muče, a bez muke nema nauke, navodi Antonić.

Vapaj za odgovorima

U prvoj kolumni objavljenoj 2011, Antonić podseća na mnoga i poznata prisilna pokrštavanja i asimilacije Srba. Ona su svima znana i o njima postoji obimna literatura. Jedni Srbi nisu mogli ili nisu imali hrabrosti i želje da se katolicima i islamu odupru, pa su njihovi potomci prestali da budu Srbi i postali nešto drugo. Drugi Srbi su gubili život, proganjani, napuštali sopstvena staništa, samo da bi srpstvo i pravoslavlje sačuvali za svoje potomke.

Najmanje je pisano o Srbima koji su jednostavno dekretom vlasti posle 1945. godine postali Makedonci, muslimani… ali to je njima „naša borba dala kad smo dobili Tita za maršala“. Maršala odavno nema, ali se rastakanje Srba i njihovog jezika nastavlja. Ono što podstiče moju znatiželju, a nejasno mi je, jeste zašto mnogi Srbi ne vole ili ne žele da budu Srbi u Srbiji, pita Antonić.

Odgovara da je to stvarno teško odgonetnuti, a nije lako ni razumeti jer pojava dobrovoljnog odbacivanja sopstvenog porekla, vere, imena i identiteta je retkost među pripadnicima drugih naroda. Ako nema odgovora mogu se pitanja postavljati, s nadom da će neko mudriji znati ono što ja ne znam. Zato je ovaj tekst i svojevrsan vapaj, odnosno apel darovitim Srbima, a bogami i drugima, da ponude odgovore.

Alibi za nečasne radnje

„Na muci se poznaju junaci“, kažu rodoljubivi stihovi. To nas ne interesuje. Na svakom koraku možete čuti: Ako sam se ja „mučio“, ne moraju da se moja deca muče. Rečenica koja stvara dembele , alibi je za svaki nečasnu ili manje časnu radnju koju učinimo. Više nam odgovara svaka vrsta lagodnosti, nego malo težeg rada. Zbog lagodnog života spremni smo se odreći: predaka, tradicije, slobode, časti, ponosa i poštovanja. Mnogi bi da budu srećni, ali da se neko drugi za njihovu sreću izbori. Gde god se okrenete čućete: meni ovo ili ono pripada! Kad ne dobiju ono što im po njihovom uverenju „pripada“, onda su, pored ostalih, najveći krivci sopstveni sunarodnici Srbi.

Istine jednog etnologa (2): Šta je uznemirilo beogradsku čaršiju?