Youtube/RTV Marš HD Valjevo
Dragomir Antonić

Uznemirila se beogradska čaršija, primetio je etnolog Dragomir Antonić u svojim tekstovima u kojima je osam godina komentarisao događaje na politčkoj sceni srbije.

– Šuška se: Stigli strani novci petoj koloni upriličenoj pod imenom nevladine organizacije. Novac stigao i pojedincima. Njima više – organizaciji manje. Takva su evroatlantska pravila. Po beogradskim ugostiteljskim objektima drugarska se pesma ori koja slavi darodavca. Doduše, nisu svi petokolonaši dobili novce, pisao je Antonić.

Tajanstveni novac

– Neki su zaobiđeni i veoma utučeni. Toliko su se drali protiv Srba i Srbije, a sad su ih zaboravili. Nema kod Nemaca i ostalih stranih investitora uranilovke. Nije ovo socijalizam, već gazdinski liberalni kapitalizam. Svakom prema sopstvenom bezobrazluku. Ko bestidnije pljune po Srbima, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, Svetom Savi, krsnoj slavi, rodoljublju, legendama, bajkama, tradiciji, običajima i naravno Dobrici Ćosiću – više će dobiti. Sve se mora obaviti brzo i tajanstveno, ali kako zapisa narodni pesnik: „Zaklela se zemlja raju da se tajne sve doznaju! „Tako se i desi. O tajanstvenoj pojavi novca počeli su pričati oni koji novac nisu ni dobili, a zatim su počeli delovati oni koji su ga dobili. Prvo se preokrenuo manit čovek. Zatim su krenuli satrapi, zaključio je Antonić.

Prvi se oglasio ogledni komunista u najstarijim režimskim novinama na Balkanu. Odmah je stavio na znanje da o religiji ne zna ništa, jer „pripada generaciji koja nije imala priliku da se tokom školovanja upozna sa religijama“. Laže, tvrdi Antonić.

Mnogi, takođe iz te generacije, bili su verujući. Išli su u crkvu nedeljom i praznicima, slavili slavu, čitali Sveto jevanđelje. Doduše, nisu mogli dobiti stipendije, školske nagrade su ih zaobilazile, kao i ostale materijalne blagodeti komunističkog društva koje je „raščistilo sa religijom. Niko od nas verujućih nije zapomagao o nepravdi, o neravnopravnosti ili nejednakom položaju u društvu. Niti je bilo koja humanitarna organizacija bila zabrinuta za naše odrastanje i duhovni razvoj u učionicama sa čijih zidova su nas gledali: Broz, Lenjin, Marks i Engels. Osim škole imali smo i porodice. Imali smo babe i dede. Bila nam je dovoljna Srpska pravoslavna crkva, Sveti Sava i krsna slava

Život bez mržnje

– Voleli smo Božić i Vaskrs. Slavili smo ih sa porodicom, rođacima, kumovima, prijateljima. Nismo se ljutili na one koji su nas ismevali i pokazivali prstom na nas kao ostatke nazadnog mračnjaštva koje veruje u Boga. Niti smo se hvatali za dugme na pantalonama kad bismo sreli sveštenika. Sve smo to stoički i bez gneva trpeli. Bez trunke mržnje. Znajući da smo u pravu. Da će se to kad-tad pokazati. Postali smo ljudi koji vole svoju državu i svoj narod. Stiglo je i doba koje smo čekali. Sveštenici više nisu bili neprijatelji, Sveti Sava se javno slavio, o Bogu se i van crkve sa ljubavlju govorilo. Mi tiho kao i ranije, pridošlice glasno i na svakom mestu. Novopridošli su prihvaćeni sa ljubavlju. Kod Boga se ne može zakasniti. Zato je veliki, jer ste kod njega uvek dobrodošli. Njemu ništa ne smeta. Ne smeta ni verujućim. Ali smeta onima kojima je nešto novca stiglo. Sa žarom vređaju i bestidno tvrde da: „Veronauka ispira mozak i jedino im je važno da nose krst na grudima i Kosovo u srcu“, napisano je kao najveća pogrda đacima u nemačkim novinama, koje izlaze u Beogradu. U Kragujevcu su đake streljali, podseća Antonić.

– I tako se otkri šta je potrebno uraditi da bi se zaradio taj novac. Pljujte po krstu. Bežite od krsta. A zna se ko se krsta boji. Pljujte i bacajte kamenje po Kosovu i Metohiji. Krst više javno ne smete nositi, a Kosovo i Metohiju ni u srcu pominjati. O Kosovki Devojci, caru Lazaru, Gračanici, Bogorodici Ljeviškoj zabranjeno nam je i sanjati. Ako je potrebno i lobotomiju će vršiti, ne bi li iz naših glava i duša Svetog Savu izvadili. Sve je dozvoljeno – zato je novac i dobijen – samo da se sve što je srpsko zaboravi. Da se zaborave dede i babe koji su nas sačuvali. Da se, na kraju, sve srpsko uništi. Tražiće oni i da zvona poskidamo, a ne da ih utišamo. Da zvona pretopimo. Krstove poskidamo. Da li ste već zaboravili slike od 17. marta 2004. godine i divljanje rulje srpskim i hrišćanskim Kosovom i Metohijom? Da li je možda divljak koji satima lomi krst na kupoli hrišćanskog hrama to radio zbog nastave veronauke u osmogodišnjoj školi „Vuk Karadžić u Čačku?

Srpkinje i Srbi ove napade na našu veru, naše biće, našu tradiciju upamtite, naglašava Antonić.

On ističe da napade i one koji otrovne strele odapinju ne treba zaboraviti.

– Ali nemojte se plašiti. Mogu oni sve novce koje imaju da potroše, ali Svetog Savu ne mogu uništiti. Da li je potrebno da se podsećamo svih koji su Svetog Savu pokušali iz srpske duše da izbace? Od Ugara i Turaka, Sinan-paše i rimskih biskupa, carskog Beča i Kominterne – pita Antonić.

Uskliknimo s ljubavlju

Sve te „moćne sile Svetog Savu od Srba teraše. Silna blaga potrošiše. Usput i oni nestadoše, a Srbi i 7.520. ili 2012. godine, Svetog Savu proslaviše i u njegov spomen svuda po svetu akademije održaše. Sveti Sava nadžive sve srpske neprijatelje. Nadživećemo ih i mi. Zato mu i pevamo: Uskliknimo sa ljubavlju!

Pogled oko sebe

Osvrnimo se oko sebe. Slušajmo i gledajmo one koji o Srbiji i srpskom narodu lepo zbore i još lepše poju. Njih je, verujte mi, stostruko više od jadnika koji ruže sopstveni narod. Te hrabre žene, muškarci, momci i devojke su ono najbolje što Srbi imaju i oni su dokaz da srpstvo traje, i da će trajati dokle je sveta i veka. Ima ih u svakoj varoši ili gradu.

Sutra – Istine jednog etnologa (3): Koze i evropski eksperti