EPA/Tamas Kovacs

Predsednik Češke Miloš Zeman okončao je protekle nedelje trodnevnu posetu Srbiji, ostavljajući Srbe u nadi da bi njegova zemlja mogla biti prva evropska država koja će povući priznanje Kosova. Još na beogradskom aerodromu srpskom domaćinu je poručio: „Volim Srbiju i Srbe, ali ne i Kosovo.“

I dok su u Pragu izjavu svog predsednika smestili na podugački spisak njegovih nediplomatskih ispada, Srbima su njegove poruke legle kao melem za dušu. Izneo je dva argumenta zašto će pred češkim institucijama pokrenuti pitanje povlačenja priznanja. Prvi je to što Kosovo vode osobe osumnjičene za ratne zločine, a drugi taj što je Donji dom češkog parlamenta svojevremeno sugerisao da se ne priznaje nezavisnost KiM.

Svojevremeno i ne tako davno, tačnije 1999. godine, isti ovaj čovek bio je deo NATO koalicije koja je bombardovala Saveznu Republiku Jugoslaviju. Zeman je tada bio predsednik vlade Češke, jedne od 17 država koje su izvršile zločinački napada na Srbiju, mimo odobrenja UN.

Ko je onda čovek kome se deo srpske javnosti klanja kao velikom prijatelju? Da li je reč samo o još jednom populisti među liderima srednje Evrope? Čovek koji priča ono što prosečan građanin voli da sluša, koji i nema politiku već stav da je svoj. A ljudi to vole.

Rođen je pre 75 godina u centralnoj češkoj regiji, u gradu Kolinu. Otac, poštanski službenik, napustio je porodicu dok je Miloš bio mali. Dečaka podižu baka i majka učiteljica. Kao mladić slabog zdravlja oslobođen je služenja vojske.

Još u mladosti pokazuje tvrdoglav karakter. I po cenu da ne maturira, insisitirao je da polaže završni ispit iz književnosti koja je u tadašnjoj Čehoslovačkoj, zemlji istočnog lagera, bila zabranjena.

Pre nego što je upisao Ekonomski fakultet, dve godine je radio kao računovođa u jednoj fabrici.

Posle ulaska ruskih trupa u Češku i čišćenja redova komunističke partije, Zeman je isključen iz partije.

Do 1989, do čuvene Plišane revolucije, kada je mirnim putem zbačen komunistički sistem, Zeman je bio angažovan u raznim sportskim organizacija. Ključno za njegovu karijeru i širu medijsku prepoznatljivost bio je rad u agroindustriji, gde je počeo da se bavi ekonomskim istraživanjima. Njegov članak iz 1989, koji je bio oštra kritika politike češke vlade, naišao je na veliki odjek u javnosti, a sam Zeman se angažuje u protestima i postaje jedan od glavnih predstavnika demonstranata u pregovorima sa vladom.

Posle par godina pridružio se Socijaldemokratskoj partiji, čiji je ubrzo postao predsednik i jedan od važnijih političkih aktera u novoj višepartijskoj Češkoj. Postaje predsednik Donjeg doma, a 1998. i premijer.

Kada je 2003. izgubio predsedničke izbore, ovaj ubeđeni ateista, koji iza sebe ima dva braka i dvoje dece, povukao se iz politike i živeo penzionerski. Deceniju kasnije vraća se na velika vrata, kao predsednik izabran na direktnim izborima.

Ne voli češke novinare. Kaže da su „na nivou bića koja su nekada živela na Madagaskaru“. Možda i zato što mu oni ne zaboravljaju gafove koje je pravio na javnoj sceni kada je neretko nastupao i u vidno alkoholisanom stanju. Ili zato što mu spočitavaju da protežira kapital iz Rusije i Kine, a pritom iako je Češku, kao premijer, uveo u NATO, sada često nastupa mimo diskursa zapada. Govori da Ukrajinom vladaju gangsteri, da će Rusija postati deo EU ili će EU postati deo Rusije. Kada je ceo Zapad bojkotovao paradu u Moskvi povodom 75 godina od pobede nad fašizmom, on je otišao u rusku prestonicu. Nije sedeo na počasnoj tribini, ali je došao da oda počast velikoj žrtvi i doprinosu Crvene armije.

Ta vrsta nedoslednih kompromisa u sopstvenoj glavi, češki predsednik kao da je napravio i u srpskom slučaju. Ne zove Tačija na samit u Prag, iniciraće povlačenje priznanja Kosova, ali upitan da li bi od toga odustao ako bi na čelu otcepljene srpske pokrajine došle demokratske snage, neopterećene prošlosti, odgovora – potvrdno.