Piše: Jelena Jovanović
Fotografije varaju vreme, smatra Izabel Aljende, čileansko-američka književnica. Mnogi citiraju izreku da jedna slika vredi više od hiljadu reči. Reč je o univerzalnom jeziku koji razumeju svi ljudi, bez obzira na to u kom delu planete živeli.
U čudesni svet ove umetnosti Beograđanka Miona Čolović zaronila je još kao devojčica. I ostala u njemu uverena svim bićem da je fotoaparat važna alatka u duhovnoj (samo)spoznaji.
Pre tri godine svila je gnezdo u Torontu. Suprug Velibor, poreski savetnik, tamo živi od 1993. Upoznali su se u Beogradu.
Kanada – daleka zemlja sa finim, ali uzdržanim ljudima odavno je beg u bolje sutra mnogim našim zemljacima. U zemlji javorovog lista svi se nadaju da će naći svoje mesto pod suncem. Sagovornica “Vesti” u obećanu zemlju je krenula, naravno, sa svojim odanim drugom – fotoaparatom.
Čežnja za Beogradom
Tokom odmora u rodnom gradu Miona je posetila Dopisništvo naše redakcije noseći u rukama opremu od koje se, kako kaže, ne odvaja.
– Kanadu sam posećivala turistički, sve dok se 2016. godine nisam preselila tamo. Ono što me posebno čini zadovoljnom jeste što u toj zemlji mogu da živim od svog posla. Fotografija je moja ljubav od malih nogu.
S osmehom na licu i setom u očima priča o životu van Srbije.
– Ono što deli nas i njih su – ljudi. Njihov mentalitet nije ni približno sličan našem. Sve unapred planiraju, nisu opušteni kao mi i čini mi se da ne znaju šta je to spontanost. Na takav način života se još nisam navikla jer jednostavno to nije u mojoj prirodi. Zbog toga mi nedostaje Beograd, ljudi u našim krajevima žive opuštenije, od danas do sutra.
U Toronto bi iz Beograda prenela prijatelje i našu klimu jer, kako kaže, to joj najviše nedostaje.
– Imala sam sreću da upoznam divne ljude sa naših prostora koji su mi olakšali život u tuđini. Mnogo njih je napustilo rodni kraj, ali se tamo svi držimo zajedno. Bliskost i toplina koju Kanađani nemaju nadoknađujem kroz druženja sa Balkancima.
U potrazi za lepim emocijama, odlučila je da svojim oštrim okom, spretnim rukama i umetničkom dušom ovekoveči najsrećnije trenutke u životima drugih ljudi. Fotografija je posao koji je oduvek želela, a sada od toga može i da živi. Sa zadovoljstvom objašnjava zašto je odabrala da fotografiše slavlja.
– Ispunjena sam i srećna kada znam da sam uhvatila i zabeležila u večnosti momenat radosti koji ne može da se vrati. To je nešto što ostaje zauvek. Takve fotografije imaju sentimentalnu vrednost, a meni kroz slikanje dopuštaju da budem deo te vrednosti, stvaralac nečega što će ostati za uspomenu.
Svadba kao čarolija
Uspela je da umetnost utka u obične slike. Rođenje deteta, rođendan, svadba, veridba, ulica u nekom gradu, pas koji šeta ili ptice u letu postaju magični prizori kada prođu kroz objektiv njene kamere. Zbog svog rada, Miona Čolović je postala cenjena među našim ljudima u Torontu, koji je sve češće zovu da fotografiše nezaboravne trenutke.
– Najviše mi se sviđa što je u Kanadi fotografija cenjena. Imamo potpunu slobodu u slikanju kad pravimo dokumentarne i umetničke zapise. Kad se rade proslave, postoje neki protokoli koji moraju da se ispoštuju, ali u svemu tome fotograf ima odrešene ruke. Kao i u Srbiji, i tamo se prvo fotografišu mladenci koji se spremaju da izađu pred matičara, pa svečana ceremonija. Razlika je u tome što se slike ne dele odmah već se na kraju napravi album s najlepšim fotkama. Ali, sve su to čarobni trenuci u kojima uživam. Kanadska venčanja, odnosno svadbe su malo drugačije, kao njihov mentalitet, smirenije i staloženije. U Torontu je uobičajeno da ima i istopolnih brakova. A naša slavlja su ista gde god Srbi živeli. Jednostavno, nema proslave bez srpske svadbe.
Nadahnuće pronalazi u svemu što je okružuje, a poseban izazov je da uhvati emocije. Ne odustaje sve dok čaroliju ne prenese na fotografiju. U slobodno vreme i za svoju dušu voli da slika prirodu, ljude u prolazu, pravi ulične fotografije. Kaže da to ispunjava onaj drugi deo nje koji je u potpunosti umetnički, oslobođen svih stega i granica.
Iako živi i radi u državi koja je, po broju različitih nacija, pravi mini kosmos, Miona otkriva da najviše uživa kada je za posao angažuju Srbi.
– Tada je saradnja laka, puna razumevanja i divne atmosfere. Nema ukočenosti i osećanja lakše isplivaju na površinu, a to je upravo ono što najviše volim.
Sin govori maternji
Kao majka trogodišnjeg deteta trudi se da sina nauči srpski jezik i kulturu, držeći ga na taj način dalje od zaborava svojih korena.
– Iako je naš sin kasnije progovorio, ipak više priča srpski, mada vidim da se to vremenom menja. Starija deca naših prijatelja slabije govore srpski i teže im ide nego engleski jezik.
Posebna energija Montreala
– Obilazak Montreala mi je jedno od lepših iskustava. Leti je taj grad izrazito živ, kao i većina gradova u Kanadi kada konačno dočekaju lepo vreme, ali Montreal ima posebnu energiju. Nedeljom se preko dana u parkovima spontano sakupljaju muzičari koji prave odličnu atmosferu, a uveče možete videti predstave na ulicama koje izvodi čuveni Cirque du Soleil. Oni vežbaju za svoje spektakularne predstave, a prolaznici uživaju.
Neobični zahtevi klijenata
Pored proslava, Miona fotografiše i parove koji žele da imaju nesvakidašnje zajedničke fotografije. Tako je jednom prilikom slikala par u zgradi srednje škole, na mestu na kom su se upoznali. Ističe da za takve zahteve treba dozvola od grada i da nisu baš jeftine.
