Početkom prošle godine Društvo Srbije za borbu protiv raka predložilo je da se na aprilskoj poštanskoj markici 2014. godine nađe i lik čuvenog onkologa Mladomira Pantelića.
U vašem slučaju narodna izreka "Ispod kruške ne niče jabuka" je očita…
– Istina je da su geni veoma važni u formiranju ličnosti, pa automatski i u određivanju budućeg poziva. Majka Marica je viša medicinska sestra i takođe je radila na Radiološko-onkološkom institutu u Beogradu, otac je bio onkolog.
Pokosio ga rak– Otac se posle 10 godina života i rada u Prizrenu vratio u Beograd i počeo da radio kao internista na Onkološkom institutu 1960. godine. Dakle, u početku je radio kao lekar, a 1973. godine je postao primarijus. Prvo je bio šef, pa načelnik, pa direktor Onkološkog instituta, pa predsednik upravnog odbora, pa savetnik, i kao savetnik je i penzionisan. Iako je čitav svoj život posvetio borbi sa karcinomom, paradoks je da je i sam umro od karcinoma i to za samo tri nedelje. |
Kako je izgledalo vaše odrastanje?
– Moj otac je godinu dana pre mog rođenja otišao u penziju i imao je dovoljno vremena da mi se posveti bez ikakvih opterećenja. Sa njim sam učila pesmice i recitacije, radila domaće zadatke, ali sam zahvaljujući njemu, takođe, bila u prilici da o zdravlju saznam mnogo više od ostale dece. Mama je bila zadužena za strogoću.
Koliko ste znali o očevom odrastanju i izboru profesije?
– Rođen je u Baroševcu kod Lazarevca 1921. godine. Bio je drugo dete i najstariji sin u porodici poljoprivrednika, pa je valjda mnogim Baroševcima bilo neobično što je želeo da završava visoke škole. Ipak, tata je bio željan znanja i kao 15-godišnjak je otišao u Beograd i krenuo u Treću mušku beogradsku gimnaziju, a zatim i na studije medicine. Tako je moj otac postao prvi meštanin Baroševca koji je završio medicinu, prvi lekar onkolog na koga su Baroševci i danas mnogo ponosni.
Šta je vas opredelilo da izaberete medicinu?
– Koincidencija ili tradicija, i ja sam u Beogradu bila đak Treće beogradske gimnazije, na šta sam takođe ponosna. Čini mi se da sam pored oca i zavolela medicinu i već kao 12-godišnjakinja sam znala da ću biti lekar. Naša kuća nije bila ordinacija, ali roditelji su uvek nešto pričali o medicini i onome što se dešavalo na poslu. Brojne priče o pacijentima bile su naša svakodnevica.
Vaš otac je lečio i neke poznate ljude?
– Tata je završio medicinu 1948. godine, a kako nije mogao u ono vreme da dobije specijalizaciju interniste u Beogradu, otišao je 1952. godine u Prizren, gde je proveo narednih deset godina. Iz njegovih priča, koje sam čula nekoliko decenija kasnije, saznala sam koliko je zavoleo Prizren, a Prizrenci su mu se i decenijama kasnije vrlo često javljali, samo da ga čuju i bez preke potrebe. U svojoj knjizi "Blistavo i strašno", spominje ga i Bekim Fehmiju, koji se nekako baš u to vreme dok je tata radio u Prizrenu razboleo od malarije. Izlečio ga je moj otac i čuveni jugoslovenski glumac Fehmiju to nikada nije zaboravio.
Put u Berlin* Milica Pantelić je rođena 20. avgusta 1987. godine u Beogradu. Ima prednost, ali, kako kaže, utoliko je ispred nje i veća odgovornost, jer je njen otac čuveni onkolog primarijus Mladimir Pantelić. |
Kada ste saznali da će se lik vašeg oca naći na poštanskoj markici Srbiji?
– Na sednici upravnog odbora Društva Srbije za borbu protiv raka, održanoj 31. januara 2013. godine, kao četvrta tačka dnevnog reda usvojen je predlog predsednika Društva, profesora dr Slobodana Čikarića, da se u narednim godinama na doplatnoj poštanskoj markici nađu likovi onkologa, koji su dali veliki doprinos u razvoju onkologije. Među njima se za 2014. godinu našao i moj tata. Mama i ja smo za to saznale skoro istog dana. Markica se ovog aprila našla u prodaji. Pušteno je u prodaju dva miliona markica, od čega je 1.800.000 prodato, a sav prihod od prodaje ide, koliko mi je poznato, Društvu Srbije za borbu protiv raka, što mislim da je velika stvar.
Kako ste reagovale kad ste prvi put ugledale markicu?
– Prvo smo se dobro isplakale, a onda smo shvatile da otac i posle smrti nastavlja svoju borbu i da i danas služi obolelima od najteže bolesti. Naravno da smo bile ponosne na sve ono što je činio u svom radnom veku.
Šta je bilo presudno da se vaš otac nađe na listi najboljih onkologa?
– Najbolji sud o mom ocu Mladomiru Panteliću dale su kolege. On je više godina bio u užem rukovodstvu Srpskog lekarskog društva, Kancerološke sekcije kao i Društva Srbije za borbu protiv raka, gde je četiri godine bio sekretar. Njegov sveukupni doprinos Onkološkom institutu, odnosno, Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, baš kao i celukupnoj onkologiji je bio veoma veliki i značajan, na šta sam neizmerno ponosna.
Da li ste možda u kontaktu sa nekim njegovim pacijentima?
– Mnogi očevi pacijenti su zvali da nam čestitaju. On je bio klinički lekar, nije bio nastavno osoblje i zato je bio u konstantnom kontaktu sa obolelima. Sećam se da sam ga nekom prilikom pitala kako može nekome da kaže da boluje od bolesti koja ubija? Ostala sam zatečena odgovorom, a to je da nikada i nikome nije na direktan način odmah rekao od čega boluje, već postupno i sa mnogo takta. Umeo je da bodri pacijenta i probudi mu volju za životom. Pacijenti su mu verovali i nisu se predavali. Govorio je da je život dar i da svaki čovek mora sve da uradi u borbi sa bolešću kakav je karcinom.
Koje njegove reči nikada nećete zaboraviti?
– "Nikada ne zaboravi ko si i odakle potičeš. Poštuj svoje pretke, da bi poštovao sebe, jer samo tako ćeš moći da voliš i poštuješ i sve ostale ljude, koji ne moraju da misle i govore kao ti." On nikada nije zaboravio da potiče iz siromašne porodice iz naroda i baš zato je umeo da razgovara sa svima, običnim radnicima, seljacima, ali i intelektualcima, jer bolest ne bira po zanimanju i intelektualnoj obrazovanosti…
