Brojni vernici u Berlinu su dan Hristovog vaskrsnuća dočekali u Crkvi Vaskrsenja Hristovog na Tempelhofu na večernjoj službi koja se odužila do ranih jutarnjih sati, a radost praznika niko nije umeo tako dobro da prenese i podeli sa vernicima kao starešina hrama, protojerej stavrofor Dragan Sekulić.
Pred ponoć je usledio trikratni ophod oko crkve, sa upaljenim svećama. U litiji je bilo sve više vernika, da bi na kraju potpuno okružili hram. Posle ponoći, usledio je pozdrav “Hristos vaskrse”, a radost obeležavanja ovog značajnog čina obuzela je vernike koji su ozarenih lica upijali ljubav Hristovu, dočaranu i jutarnjom vaskršnjom liturgijom koju je služio otac Dragan.
Radost ovog velikog praznika uveličana je nedavnim povlačenjem pandemijskih mera, pa su vernici ponovo mogli u velikom broju da prisustvuju bogosluženju i tiskaju se u svetom hramu, koliko je prostor to dozvoljavao, bez maski i distanci. To se prenelo i na ceo vaskršnji dan, kada su uz liturgiju i sveto pričešće, osveštana uskršnja jaja, a potom pročitana i poslanica patrijarha Porfirija. Aprilsko sunce je obasjalo i portu Crkve Vaskrsenja Hristovog, gde su vernici mogli da se okrepe uz domaća jela i pića i podele radost vaskrsenja Hristovog. Nakon dužeg vremena, ukidanjem pomenutih mera, i porta je konačno oživela, pa su naši ljudi mogli da provedu prijatno vreme u druženju, kao i da se ogledaju u tucanju jajima.
Za takmičenje u tucanju jajima, prvi su bili spremni braća Bokorov, Ljubiša, Siniša i Dušan. Najviše ambicija imao je najmlađi Dušan, a u ime trojice braće, koji imaju sedam, pet i tri godine, govorio je najstariji, Ljubiša:
– Mi za Uskrs idemo kod babe i dede i tucamo se jajima. Tako smo slavili i prošle godine. Ne zna se unapred ko će od nas trojice biti najbolji, ali se posle toga lepo igramo. Tata je iz Pančeva, a mama iz Vratnice, na Šar-planini u Makedoniji. Redovno idemo na odmor u Pančevo i mnogo nam je lepo tamo.
Veljko i Antoneta Antić sa sinom Teodorom, došli su čak iz mesta Ošac (Oschatz
), da prisustvuju liturgiji u Berlinu. Ošac je udaljen oko 200 kilometara i nalazi se između Lajpciga i Drezdena.
– Prelepo je što se danas ovde okupilo ovoliko naših ljudi, što nama tako nedostaje. Otac Dragan je jako predusretljiv, i pozvao nas je da još posedimo u porti crkve. Jaja smo juče ofarbali, pošto nismo stigli ranije, a danas evo prisustvujemo liturgiji, što je osnova svega. Takođe, imamo u planu da u toku dana posetimo ovde neke i prijatelje, a zatim i neke da ugostimo. Pripremili smo trpezu za kojom ćemo provesti preostali deo dana, što će biti propraćeno molitvom. U mestu Ošac, gde živimo, nemamo našu crkvu, tako da nam je najbliži srpski hram ovde u Berlinu. Nismo dugo u Nemačkoj, a tek pre mesec dana smo kupili kola, pa se nadam da ćemo ubuduće znatno češće prisustvovati liturgijama u Berlinu. Do sada je bilo prilično komplikovano dolaziti u Berlin, uz više presedanja, i čekanja, put bi trajao čitava četiri sata – priča Antoneta, koja je završila medicinu u Nišu i pre nekoliko meseci dobila posao lekara u Ošcu.
Veljko Antić dodaje da je rodom iz okoline Požarevca.
– Srednju školu sam završio u Jagodini, a Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja u Nišu. U Srbiji je sa mojom fakultetskom diplomom prilično teško, pa sam u Češkoj, Slovačkoj i Norveškoj, radio razne poslove, najviše kao električar. Zatim sam godinu dana bio u Hamburgu. Ovde je drugačija situacija, ali neophodno je poznavanje jezika. Dok ne naučim nemački, u jednom vrtiću sam se angažovao kao pomoćni vaspitač. Već imam dve ponude da radim kao trener, samo još da savladam jezik – navodi Veljko.
Svoje poslovne obaveze prethodnih dana vaskršnjim praznicima je podredila i Dragana Nikolić, koja se u hramu pojavila sa korpicom punom uskršnjih jaja
Druženje, pa svečani ručak
Jutarnjoj vaskršnjoj liturgiji, a potom druženju u porti prisustvovale su brojne porodice. Za jednim velikom stolom su Dragan Rokvić sa ćerkom Majom, kumom Natašom Stojanović, porodicom svog rođenog brata Zorana i familijom Bojović. Za razgovor je prva spremna Jelena Rokvić.
– Slavimo Uskrs u krugu porodice, nažalost trenutno nismo baš svi na okupu, jer je deo familije u Srbiji. Uz Dragana i Maju, ovde smo suprug Zoran, deca Antonija, Tara i Veljko i ja, a ostatak familije je u zavičaju. Za uskršnji ručak, spremili smo jagnjetinu, krompir sa salatom i mnogo toga još – navodi Jelena.
Dodaje da je u Berlin došla iz Beograda pre šesnaest godina.
– Suprug Zoran i ja se samostalno bavimo poslom u firmi za održavanje čistoće – kaže Jelena za kraj.
Aleksandra je prihvatila da govori u ime porodice Bojović.
– Zadržaćemo se još neko vreme ovde sa našim ljudima, a onda ćemo da proslavljamo u krugu porodice. Tradicionalno smo farbali jaja i upriličili jedan svečaniji ručak. Došla sam pre nekih dvadeset godina u Berlin, a suprug nešto ranije. U zavičaj, u Leskovac, odakle smo suprug Nebojša i ja, idemo kad god možemo. Radim kao vaspitačica u vrtiću, a suprug vodi građevinsku firmu. Ćerka Emilija studira, a Nastasija je još u gimnaziji – ukratko se predstavila Aleksandra Bojoviće.
Duša u Srbiji
Verenici, Milan Mijailović i Hristina Milojević su ovoga puta zajedno na liturgiji, na dan Uskrsa. Hristina navodi:
– Uskrs slavimo, kako je uobičajeno, familijarno, u krugu najbližih, sa ljubavlju, radošću, kao što i treba da bude. Pod strožim uslovima korone, nije bilo lako, ali mislim da su ljudi shvatili da je porodica najbitnija. Pogotovo u vreme kada je sve bilo zatvoreno, kod kuće vam jedino ostaje da se posvetite najbližima. Odrasla sam ovde, u Berlinu, ali duša mi je u Srbiji. Otac mi je iz Mladenovca, a majka iz Podgorice, i oni su osamdesetih godina došli u Berlin. Kad god mi se pruži prilika, odem do Mladenovca. Ranije je u Berlinu ipak bilo više druženja, okupljanja. Sada dolazi mnogo novih ljudi iz Srbije, i lepše bi bilo da smo češće na okupu.
Milan Mijailović je dodao:
– Po svim pravoslavnim običajima, Uskrs slavim sa porodicom, trenutno sa verenicom Hristinom, a familija mi je u Kruševcu, odakle sam došao pre tri godine. U Berlinu nam je dobro, ali ipak nostalgija čini svoje. Nedostaje mi Kruševac.
