Hadži Marko Vujičić
Pakrac autentički duhovni centar: Episkop Jovan Ćulibrk

Vlast Crne Gore posegnula je za nečim što joj ne pripada, za dušom ljudskom. Ne bi trebalo da ima veliki broj ljudi u vlasti koji su spremni da za takav cilj proliju krv. Da ih ima, i to je nažalost očevidno.

Ovako, u ekskluzivnom intervju za „Vesti“, episkop Pakračko-slavonski Jovan (Ćulibrk) opisuje aktuelnu situaciju u ovoj zemlji koja je kulminirala hapšenjem vladike Joanikija i još osmorice sveštenika iz Nikšića.

Vladika Jovan je sve do episkopske hirotonije u vikara Njegove svetosti patrijarha srpskog 2011. godine, u Crnoj Gori proveo gotovo dve decenije: od iskušenika, pa sve do starešine manastira Moračnik i profesora na obnovljenoj cetinjskoj Bogosloviji. Otuda je i jedan od najpozvanijih da oceni da li su poslednji događaji proistekli iz „zdravstvenih ili verskih razloga“, ali i koliko se situacija u ovoj državi može porediti sa onom tokom postojanja Nezavisne Države Hrvatske.

Poslušati glas Kola

Da li ste iznenađeni svim onim što se trenutno dešava u Crnoj Gori?

– Kada sam došao u Crnu Goru leta 1991, najsnažnija i najživlja slika svima nama bila je slika tragičnog Petrovdana na Cetinju te godine. Rulja okupljena oko manastira je kamenjem zasipala svetinju, hleb i telo Hristovo koje je bilo izloženo pošto se liturgija služila u porti, i Svetog Petra Cetinjskog. Na taj način oni su se navodno borili za neku autokefalnost crnogorske crkve, valjda? Odatle gledano, ništa ne može da iznenadi. Ono što je zaista užasno jeste to da je ta ideologija koja se te 1991. bacala kamenom na Svetog Petra Cetinjskog, a koja je predstavljana kao ideologija izolovane manjine, ideologija zaostalih zaslepljenih komunista, postala danas ideologijom vladajuće strukture nezavisne Crne Gore. Hapšenje vladike Joanikija je u tom pogledu savršeno ilustrativno: ono što bi kliru pravoslavne crkve radila ta rulja 1991. godine – hapsila, zatvarala, prebijala – to sada radi vlast Crne Gore, u ovom ili onom obliku.

Vladika bio svedok tragičnog Petrovdana na Cetinju 1991.

Koliko je realno da će vlasti u Podgorici odustati od zakona koji je isprovocirao litije širom Crne Gore?

– Litije su se pojavile u Crnoj Gori kao što se pojavljuje Kolo u „Gorskom vijencu“ – one su iz glave celoga naroda i nemojmo se zavaravati da je njih neko planski mogao da organizuje, bilo iz Crne Gore, bilo izvan nje. U litijama su oni koji sebe smatraju i Srbima i Crnogorcima; levi i desni, verujući, pa i ateisti; druge crkve i verske zajednice ili im se ne protive ili ih podržavaju; ružna reč se iz litija nije čula ni prema kome. Konačno, u njima učestvuje trećina stanovnika Crne Gore, a sigurno i više. Zato bi svaka pametna vlast trebalo da dobro posluša glas ovog Kola. A taj glas kaže da je vlast Crne Gore posegnula za nečim što joj ne pripada, za dušom ljudskom. Ne bi trebalo da ima veliki broj ljudi u vlasti koji su spremni da za takav cilj proliju krv; da ih ima, i to je nažalost očevidno.

Istrebljenje bez milosti

Važite za poznavaoca događaja iz Drugog svetskog rata vezanih za Holokaust i zločine NDH. Koliko se situacija u Crnoj Gori može porediti sa onom iz vremena NDH kad je reč o položaju Srba i SPC?

– Poređenje s NDH je veoma teško poređenje i s njim treba veoma oprezno baratati. Ono podrazumeva istrebljenje, koncentracione i logore smrti, masovna klanja. U Drugom svetskom ratu takvi zločini su se desili na prostoru tadašnje okupirane Zetske banovine dva puta: 1944. u Velikoj i Polimlju, na granici s Metohijom i 1943. godine u Pivi, za vreme nemačke operacije Schwartz. Koliko kod bili užasni i u biti bili jednaki zločinima u NDH, ovakvi zločini su se na prostorima današnje Crne Gore desili nekoliko puta, a u NDH su se dešavali svakodnevno. U Zapadnoj Slavoniji je, na primer, samo prve polovine avgusta 1942. godine svaki dan istrebljivana po jedna Velika! Kusonje, Dereza, Sloboština, Toranj… i tako četiri godine.

Da li iza svega onog što se dešavalo ovog meseca u Crnoj Gori stoje „medicinski“ ili „verski“ razlozi. Ili je reč o problemu koji ima svoju predistoriju, a ovo su samo posledice?

– Ideja promene identiteta Crne Gore – to je ono što je začeto kod Crnogoraca koji su u Drugom svetskom ratu našli svoje mesto kod Pavelića, i tu se veza današnje vlasti sa NDH ne može poricati. Čak ni crnogorski komunisti nisu videli drugog identiteta Crne Gore osim vertikalnog, duhovnog i moralnog, pa su u grb Narodne, kasnije Socijalističke Republike Crne Gore stavili Lovćensku kapelu – jedini duhovni element u celokupnom znakovlju socijalističke Jugoslavije. No, tako je Crna Gora postala valjda jedina zemlja na svetu koja je uništila motiv sa svog grba za vreme dok je grb bio važeći. Lovćenska kapela je srušena 1971. godine, ali je preostala da živi u grbu SR Crne Gore sve do devedesetih! Pre neku godinu je Darko Hudelist razgovarao sa sinom Ivana Meštrovića Matom o Njegoševom mauzoleju i ovaj je ispričao kako je ocu bilo izuzetno važno da radi na Mauzoleju: „Da se uzdigne svest crnogorskog naroda i važnost njegovog identiteta!“

Sveštenik Dragoslav Topolac, pukovnik Paolo Leota i jeromonah Jovan (Ćulibrk), sadašnji vladika, u Pećkoj patrijaršiji

Biblijski čovek

S blagoslovom patrijarha srpskog Pavla otišli ste u Svetu zemlju. Kakva sećanja i uspomene imate na patrijarha Pavla?

– S patrijarhom Pavlom sam najviše vremena proveo u Pećkoj patrijaršiji, gde sam po njegovom blagoslovu služio i vodio saradnju s Kforom i drugim međunarodnim organizacijama. U tome nam je pomagala i Đakovčanka Dobrila, koja je u svojim ozbiljnim godinama napustila Francusku, došla u Peć i – takođe s patrijarhovom blagoslovu – posvetila se Patrijaršiji skoro do smrti; upokojila se nedavno u Francuskoj, carstvo joj nebesko! Pamtim ga kao kao obrazovanog i znatiželjnog, a pre svega kao biblijskog čoveka – smirenog, ali i oštrog i odsečnog kad treba; ni blizu nekog dobrodušnog dedice, kako ga često prikazuju. Voleći sve ljude i sve narode, poznavajući dobro i Srbe i Albance, voleći svakog čoveka i svaki narod, ostao je Srbin Slavonac iz Vojne krajine. Tek u Svetoj zemlji sam uvidio koliko je on istinski biblijski čovek.

Počeli ste obnovu Saborne crkve i Vladičanskog dvora u Pakracu, dokle se stiglo?

– Vladičanski dvor, Saborni hram i Knjižnica se velikim tempom obnavljaju, uz značajnu potporu Ministarstva kulture Hrvatske, Uprave za odnose sa crkvama i verskim zajednicama Srbije, ali i uz mnoge lične priloge, među kojima treba izdvojiti Slavonce iz Australije i Sjedinjenih Država. Biblioteka ima značajnu saradnju s više akademskih međunarodnih organizacija sličnog tipa, te smo već digitalizovali celokupnu našu rukopisnu zbirku, kao i zbirke eparhija Dalmatinske, Zagrebačko-ljubljanske, Crnogorsko-primorske – radi se o stotinama rukopisa. Tako se Pakrac vraća na mesto na kojem je istorijski i bio, mesto poput Ohrida, Moskopolja, Sent Andreje… jedno od autentičnih južnoslovenskih i srpskih duhovnih i kulturnih centara na razmeđi Balkana i Srednje Evrope.

Biblioteka u novom ruhu

Recite nam nešto i o čuvenoj Biblioteci, koju je Eparhija slavonska imala do ratnih dešavanja 1991. godine?

– Biblioteku, ili kako je njen stari i pravi naziv Episkopska knjižnica u Pakracu, imali smo u stvari do 1941. godine, kada je NDH poharala Vladičanski dvor u Pakracu. Nove vlasti su 1945. biblioteku zadržale i vratile je tek osamdesetih godina u neuslovne prostorije, pošto je Dvor – iako kulturno dobro najviše kategorije, bio sistematski zanemarivan od socijalističkih institucija kulture. Naš prethodnik, vladika Lukijan, učinio je mnogo da se Biblioteka smesti i katalogizuje. Prekinuo ga je novi rat i početkom 1992. Biblioteku je spasao hrvatski oficir Ivan Hiti. Iz Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu knjige su nakon sređivanja vraćene u Mitropoliju Zagrebačko-ljubljansku 2007, a 2017. smo ih u saradnji s mitropolitom Porfirijem preneli u novosagrađeni eparhijski depo u Pakracu.

Zaglušujuće ćutanje

– Ono što je istinski teško i jedinstveno nasleđe Crne Gore jeste međusobni pokolj koji se desio na početku ustanka 1941-1942, a onda na kraju rata, 1945; pa međusobni obračun crnogorskih komunista 1948. godine povodom sukoba Tito-Staljin. Najveći deo kako uznika tako i mučitelja na Golom otoku bili su Crnogorci. Za nas koji smo živeli u Crnoj Gori, ćutanje o tom međusobnom zlu bilo je zaglušujuće. O njemu se nije još progovorilo, a kamoli da su rane zarasle. Zato je ovo Kolo koje ide u odbranu svetinja tako lekovito jer su u njemu potomci svih, koji ne traže ni obračun ni osvetu, niti zabadaju prst u rane nego poručuju „sloga bit’ će poraz vragu“. A vrag je ovde upravo onaj istinski neprijatelj ljudskog roda, pre nego bilo koja vlast. A ako vlast počiva na tome da „zavadi pa vlada“, onda znamo od koga je ta vlast – ističe episkop slavonsko-pakrački Jovan.

Rodna kuća blaženopočivšeg patrijarha u Kućancima

Uskoro muzej patrijarha Pavla

Prošle godine u Kućancima, rodnom mestu patrijarha srpskog Pavla, imali ste osvećenje novopodignutog hrama na mestu starog u kome je kršten mladi Gojko Stojčević, pre nekoliko godina otkupljena je rodna kuća atrijarha Pavla i poklonjena Eparhiji slavonskoj. Da li planirate da ustanovite neku manifestaciju u čast patrijarha Pavla?

– Osveštanje obnovljenog hrama u Kućancima je zaista bio događaj koji će ostati zapamćen u ovom delu Evrope: ne zaboravite da su Kućanci bliži Mohaču i Pečuju nego Beogradu. Uostalom, manastir Orahovica na Papuku je najdublje mesto u Evropi do koga su stigle autentična vizantijska arhitektura i vizantijsko fresko slikarstvo. Što se tiče manifestacija, mi u Kućancima imamo tri velika praznika vezana za patrijarha Pavla: prvi je drugi dan Petrovdana, u narodu poznat kao Pavlovdan, kada je i inače bio sabor u Kućancima – a sada je narod već pridodao patrijarha Pavla apostolu Pavlu; drugi praznik je na rođendan patrijarha Pavla, tj. na Usekovanje glave Jovana Krstitelja, što pada u dane Jasenovačkih novomučenika, pa je u Zapadnoj Slavoniji tada inače mnogo ljudi; konačno, tu je i dan upokojenja Njegove svetosti, 15. novembar. Uz ove liturgijske svečanosti, u Čačku i Nikšiću već postoje Dani patrijarha Pavla s mnogim sadržajima, i takve će se manifestacije sigurno širiti, kao što u Beogradu Šesta gimnazija obeležava to što je patrijarh Pavla na njoj maturirao. Mi se trudimo da budemo prisutni na svim ovim mestima, a i da ljudi iz svih krajeva dođu u Kućance. Već su počeli radovi na uređenju patrijarhovog imanja i nadamo se da ćemo uskoro početi da uređujemo i muzej patrijarha Pavla, na mestu gde je bila njegova rodna kuća.