Srpska "prodavačica ljubičica", Miljana Koša, za brojne prijatelje Ljilja, rođena Veličković, preminula je 2. aprila u 77. godini. Nije htela da se o njenoj bolesti i smrti mnogo priča. Sahranjena je u prisustvu najbližih prijatelja, a potom je kćerka Mara Cvejić u "Vestima" obavestila ostale da je njena, kao i majka njenog polubrata i polusestre Bate (Aleks) i Seke (Iris), baka četvoro unuka, otišla.
Pokloni i pomoćMiljana je nekada pripremala i raznosila cveće od četvrtka do nedelje. Posle su se i zabave i sastajališta proredili, pa je odlazila vikendom. |
Marina kći Tanja udala se u novembru prošle godine i to je bilo slavlje na kome je majka Miljana odigrala poslednje omiljeno srpsko kolo. Pred kraj godine, bolest je pošla po zlu, a život neminovnom kraju. O tome je znala najbliža familija i niko drugi.
"Neću da me gledaju ovakvu", bila je odlučna Miljana.
I deca su poštovala njenu volju.
Sama s troje dece
Mara je na poslu dobila bolovanje i dva i po meseca provela u majčinoj bolničkoj sobi. Kada bi njen suprug Stevica dolazio da je na par sati odbaci do kuće, da se presvuče i osveži, majka bi kazala: "Reci Mari da požuri". Bolničko osoblje znalo je da kaže: "To će Mara da uradi".
Ona i Mara razvile su, vremenom i životom, odnos uzajamnog oslanjanja i poverenja. Mara se naučila da veruje majci. Možda još od onog vremena, kada joj je bilo svega pet godina. Mati Ljilja, inače veoma mlada udata za vojno lice, sita deset godina braka bez ljubavi, tada je svoju jedinicu uzela u krilo i rekla:
– Vodim te kod tetke. Ja idem u Nemačku i kad se smestim, doći ću po tebe za godinu dana.
Dete je čekalo i majka je došla na vreme. Kako je i obećala.
– Ti se više od mene nećeš odvajati – kazala je tada detetu.
Prve godine u Nemačkoj bile su i jedine, koliko se Mara seća, da se Ljilja bojala. Njen strah je bio realan – odvela je dete pre razvoda, muž je bio u vojsci, sa strogim pravilima prema odlasku u inostranstvo, čak i supružnika takvih osoba. Bojala se da joj ne oduzmu dete. Nije se desilo. Na sudu, dete je pripalo njoj. Majka je radila, Mara išla u školu i živeli su mirno.
Uvek uz svoj narodMara o majci i sada priča u sadašnjem vremenu. Kao da je odmah tu negde, pa će se pojaviti. Kao uvek što im je bila pri ruci. |
Bili su već osam godina u Nemačkoj, a Ljilji se nije sviđalo da čitavog života budu auslenderi. Stoga je Mari i drugom mužu koga je tamo upoznala i s njim rodila blizance Batu i Seku, jednostavno rekla: – Idemo u Australiju. Tamo nas hoće.
Uskoro u Australiji, Ljiljana je shvatila da se njen drugi muž priklonio manje porodici, a više ovdašnjim zemljacima koji su smatrali da život treba da se provede "lako ćemo", malo tamo, malo ovamo, malo u pabu, malo za "mašinama", a država će davati socijalnu pomoć.
Sita već jednog propalog braka, Miljana se nije bojala da na vreme prekine i ovaj, bez obzira što ostaje sama sa troje dece, od kojih dvoje još ne ume čestito ni da hoda.
Mužu je rekla:
– Ako nisi spreman da se brineš o porodici, bolje da nas ostaviš same.
I on je otišao. Blizanci se danas ni sećaju kako je izgledao.
Najviše je volela ruže
To su bila vremena i kada je u porodicu ušao Stevica, Marin suprug. Njih dvoje, ni 17 godina stari, viđani su kako guraju kolica sa dvoje blizanaca, a ljudi su im prilazili da kažu: "Jao, kakva lepa deca!" i "Jao, što vas je lepo videti!" i "Jao, tako pažljivi roditelji!". A Stevica bi, malo uvređen, pokušavao da objasni da nisu oni Batini i Sekini tata i mama.
Miljana je uzgajala ili kupovala cveće. Ruže je najviše volela. Znala je svako mesto gde su naši ljudi voleli da dolaze. Za njen prevoz po celom gradu brinuli su se Stevica s Marom, ali i brojni prijatelji koje je sticala. Neretko, ostavljala bi na zabavama svoju korpu s cvećem i zaigrala i zapevala u kolu. To kolo, ta igra, vraćali bi je nazad, u vreme detinjstva, na Oplenac (rođena je u Maskaru, Topola).
Na sahrani, kao i u novinskoj čitulji, deca su napisala: "Naša majka, naš heroj".
– Pa jeste, zaista. Ona je nama bila i mama i tata. Ona je nama uradila toliko stvari koje, čini mi se, mnogi ne bi mogli da urade. Zamislite, eto, majku s troje dece u belom svetu. Neverovatno je koliko je tu bilo energije i nade. Ničega se nije plašila. Pravilo joj je bilo da se sve može. "Ja sam tu, zdrava sam, radim, sve se može". To je bio njen moto. I tako sam i ja s njom živela. Nikad nije dala da bude pobeđena. U tome je bila naš heroj – kaže Mara
Otkud ta snaga?
– To počinje od detinjstva njenog. Njeni su sa sela. Njen tata je bio jako disciplinovan, strog. Prvo da se radi. To joj je govorila i njena majka, moja baba, koju zovemo anđelom. Govorila joj je "Ljiljo, nemoj da se stidiš da radiš. Uvek radi. Nemoj da budete lenji. Najvažnije vam je da radite". To je onda i mama govorila meni: "Maro, šta god da se desi – prvo škola, da radiš za sebe i da hraniš familiju".
