Da je više Nataša Kovačević… Ova devojka, čeličnog karaktera nije klonula, ni onda kada bi mnogi, da su se našli na njenom mestu, lako posrnuli. Naprotiv, Nataša je i posle nesreće koja joj je promenila život stoički nastavila da korača životnim putem, uvek s osmehom na licu.
Nataša je borac. Onaj istinski. Za život, ali i za boljitak drugih. Zna kako je njoj bilo posle tog kobnog 7. septembra 2013. Njen učinak prepoznali su mnogi u svetu, posebno oni s kojima sarađuje, pa ne čudi što je nedavno francuski predsednik Emanuel Makron imenovao vitezom Nacionalnog ordena za zasluge Republike Francuske. Svemu je kumovao ambasador te zemlje u Srbiji, na čiji predlog je stiglo odlikovanje. Nataša je priznanje zaslužila za sportsko angažovanje najvišeg nivoa, uprkos svim ličnim problemima, kao i iskazanu podršku mladim sportistima, koji imaju poteškoće.
Na Natašinu adresu idu zasluge za to što je na Malom Kalemegdanu osvanuo spomenik, na neverovatnom mestu – između košarkaških terena Crvene zvezde i Partizana, najvećih rivala, ali, u ovom slučaju, jedinstvenih u želji da izađu Kovačevićevoj u susret. Niko nije krio da je samo zahvaljujući njenoj energiji i upornošću spomenik utemeljivačima srpske košarke ugledao svetlost dana. Podignut je na osnovi ideje Aleksandra Miletića, uz Natašinu inicijativu u znak sećanja na našu košarkašku reprezentaciju koja se kvalifikovala na prvo Svetsko prvenstvo 1950. u Buenos Ajresu, a koju je predvodio francuski stručnjak Anri Hel.
Pre sedam i po godina, u jednom trenu, život tada uspešne 19-godišnje košarkašice, članice mlađih selekcija naše zemlje, Nataše Kovačević, pretvorio se u horor film. Tog 7. septembra ekipa Đera putovala je u Šopron, na pripremnu utakmicu. To je trebalo da bude Natašin prvi meč za novi klub. Iznenada, usred bela dana, vozač autobusa je skrenuo s puta, u pokušaju da izbegne direktan sudar s automobilom koji je prešao u suprotnu traku. U udesu su poginuli menadžer tima, Peter Tapodi i trener Fuzi Akos, a Srpkinji je amputirana leva noga do kolena. Druga srpska košarkašica, Milica Ivanović, lakše je povređena.
Koliko je ova devojka neverovatna, svedoči i ispovest njenog oca Vukašina, koji je otkrio da mu je prilikom posete u bolnici, kad je trebalo da obavesti ćerku o posledicama nesreće, Nataša “skinula teret s leđa” rekavši mu: “Ne filozofiraj, znam da mi je odsečena noga!”
Iako bi mnogi klonuli posle takve sudbine, Kovačevićeva je krenula dalje. Uz pomoć dobrih ljudi, urađena je savršena proteza, a zahvaljujući upornosti, hrabrosti i čelične volje ove devojke, ona se vratila na teren! Da, zaigrala je košarku ponovo!
Dve godine posle nesreće, ova hrabra devojka je opet obukla dres Crvene zvezde! Bila je istrajna u nameri da dokaže i sebi i drugima da je kraj, onda kada ona odluči. Kasnije je bila predsednik košarkašica crveno-belih.
U međuvremenu, posvetila se humanitarnom radu. Osnovala je fondaciju pod svojim imenom, čija je misija da pomogne teže povređenim i obolelim sportistima, zatim podrška mladim sportskim talentima, ne samo u sportskom razvoju, već i u školovanju, kao i promocija ženskog sporta.
O ovoj hrabroj devojci snimljen je i film “Skok” čiju je premijeru odložila pandemija korona virusa.
