Zaboravljalo se kako je Evropa prvo šargarepom navlačila Janukoviča, da bi ga onda ostavila na suvom, i bez obećane finansijske pomoći praktično gurnula u ruke tovariša u Kremlju.
Hteli su da Ukrajinu uvuku u NATO, da vojne baze Alijanse postave duž ruske granice, ali da se ne potroše na posrnulu i od ruskog tražišta zavisnu ukrajinsku privredu. Usput da preko reaktiviranih ukrajinskih nacista iz Desnog sektora izlemaju kojeg Rusa, a Ruse, koji čine blizu 20 odsto stanovništva, liše mogućnosti da maternji jezik koriste kao službeni.
I kada je Janukovič pokušao taktikom – ako nas vi, gospodo, u Briselu nećete, ima ko hoće u Moskvi – znamo šta je usledilo.
Nemiri, ali ne više narandžasti, već crveni od prolivene krivi, što Ukrajinaca, što Rusa, a što i kojeg dobrovoljca iz belog sveta.
Vremenom, kroz brižljivo medijsko spinovanje, uzrok ovog najvećeg evropskog žarišta posle Drugog svetskog rata ne postaje posledica, već je jednostavno gurnut pod tepih, dok posledica – rusko pripajanje Krima, postaje glavni destabilizujući faktor u novim geostrateškim odnosima u Evropi, sa Moskvom kao dežurnim krivcem.
Po sličnoj matrici objašnjava se i (ne)očekivana objava Vladimira Vladimiroviča da Rusija obustavlja izgradnju gasovoda Južni tok. Oni koji su se naslađivali time što EU neće da dozvoli ruski monopol na cevi i gas usred Evrope, sada su jedva dočekali da isprozivaju "podmukle" baćuške što odustaju od gasovoda(?!). Kako u briselskoj birokratiji, tako i kod ovdašnjih evrofanatičnih sledbenika koji sve što im servira Zapad prihvataju nekritički.
Još tupavije zvuče oni koji Putinovo obelodanjivanje o obustavi Južnog toka doživljavaju kao poraz "firera iz Kremlja".
Da li će s istom ostrašćenošću objašnjavati građanima zapadne Evrope kako je moguće da se zbog nedostataka energenata smrzavaju? Ili će im poručivati – jeste da cvokoćete, ali šta je to u odnosu na Ruse koji bi imali 50 odsto vlasništva nad gasovodom. Gde je tu monopol, pitate se? A šta je sa drugom polovinom vlasništva?
Pa nju čine zapadne kompanije iz Nemačke, Italije, Francuske i Austrije. Što one pristaju da im eliki brat preko Okeana režira kako će poslovati i kako će energentima snabdevati svoja tržišta, to je već druga, posebna vrsta patologije u ponašanju Evrope prema svom velikom i nikad pokorenom istočnom susedu.
A gde je tu malena Srbija? Da li samo može da kuka kako je ispod cene prodala svoju naftnu kompaniju, sve sa nalazištima nafte?
Šta god bude epilog ove gasovodne priče, mogla bi da nam posluži za nauk za neke druge megalomanske projekte koji se redovno koriste u marketinške svrhe dežurne političke elite.
Recimo, bolje je sada nego kad se novac uveliko počne trošiti da odustanemo od projekta Beograda na vodi.
Nećemo ulaziti u estetiku i u to što će gomila betona i stakla na desnoj obali Save zakloniti Svetosavski hram i pitomu panoramu starog grada. Kao laici, dajte da pogledamo šta kaže struka. Šta kažu arhitekte, inženjeri, urbanisti, da ne bude da iz nas progovara samo lenjost da se stvari menjaju i mržnja prema velikom reformatoru i vizionaru Vučiću?
A struka, okupljena u Odboru za arhitekturu i urbanizam SANU sročila je primedbe na čak 22 strane. Od toga da će ovaj deo grada biti jedva prohodan, da saobraćajno nije dobro povezan s ostatkom prestonice, pa sve do ozbiljnih ekoloških problema. I kolektivna ostavka predsedništva Društva urbanista Beograda, izazvana između ostalog i zbog pritisaka da struka "legalizuje" Beograd na vodi, govori dovoljno sama po sebi. Samo je pitanje ima li ko da čuje, da nam posle ne bi bili krivi Arapi, kao što su nam sada to Rusi.
