Sve do decembra 1998. godine je bio oficir “kraljevskih lisica”, 450. raketnog puka RV i PVO koji je kasnije integrisan u legendarnu 250. raketnu brigadu. Onda je plavu uniformu i činove zamenio monaškom rizom i molitvama Bogu i to na mestu gde i Sveti Sava – Hilandaru.
U razgovoru za “Vesti”, jeromonah Dositej Hilandarac, iguman manastira Sveti Georgije, poznatijeg kao Ćelije Kolubarske, otkriva zbog čega se vratio u Srbiju, kakav je život na Svetoj Gori, ali i na koji način planira da vrati stari sjaj jednoj od zaboravljenih srpskih svetinja koja se nalazi na mestu slavne Kolubarske bitke iz Prvog svetskog rata.
Dobio “prekomandu”
Bili ste pripadnik “kraljevskih lisica”, smešila vam se blistava vojna karijera. Šta se dogodi u čoveku da uniforma zameni mantijom?
– Često mi postavljaju to pitanje, pa neki put u šali kažem da sam dobio “prekomandu”. Ljudi misle da čoveku mora nešto drastično da se desi da bi otišao u manastir. Verovatno je tako lakše da sebi objasne razloge zbog kojih neko napusti karijeru i zamonaši se. Ništa se ne događa preko noći, pa tako ni moja odluka nije bila iznenadna. Bio je to proces sazrevanja. Još kao mlad sam poverovao u Boga. Naravno, prethodno sam kršten, ali nisam učen veri. Negde u 14. ili 15. godini sam uzeo da pročitam Novi zavet i tako sam ušao u veru. I, malo-pomalo, čitao sam sve više, susretao se sa monasima i monahinjama i počeo da razmišljam i o monaškom pozivu. Ali, u to vreme mi je bilo jasno da je to ipak previše zahtevno, preveliko odricanje. Međutim, kako sam sazrevao u veri, u meni se ipak javila želja da ostavim sve i da posvetim sebe Bogu i takvom načinu života. Bilo je samo pitanje gde ću se zamonašiti i to pitanje me je dugo mučilo. Nakon nekog vremena sam shvatio da je to mesto Hilandar i to iz jednog praktičnog razloga. Tuđinovanje pogoduje postavljanju dobrog početka, a tamo si daleko i od svojih rođaka, prijatelja i bilo kog uticaja. Takva daljina pogoduje preumljavanju čoveka i njegovom potpunom usredsređivanju na duhovni život.
Zamonašili ste se 1998. kada se Srbija susretala s ozbiljnim izazovima na Kosovu i Metohiji?
– Zahtev za prekid radnog odnosa podneo sam juna te godine i to ne zato što sam se razočarao, već zato što su se moje želje i razmišljanja o prioritetima tokom sazrevanja promenili. U mladosti je to bila želja da kroz vojni poziv služim narodu i otadžbini, pa sam završio najpre Vojnu gimnaziju, a zatim i Vojnu akademiju. Ali, u međuvremenu se u mom shvatanju života mnogo toga promenilo. Zato i moj odlazak u manastir nije prouzrokovalo neko razočaranje ovim svetom, već isključivo duhovno sazrevanje. Osetio sam da sam spreman da pokažem veću žrtvu Boga radi i da mi taj način života najviše odgovara. To ne znači da sam prestao da volim svoju državu i vojsku.
Pomoć od srca
Ima li već generala iz vaše klase?
– Ne znam da li je neko iz moje klase već general, ali znam za klasu ispred da je general moj zemljak, iz sela pored mog, generala Milan Popović, načelnik Uprave za razvoj i opremanje (J-5). Nadamo se da će ih biti još.
Je l’ se čujete sa svojim klasićima?
– Sa nekima sam u komunikaciji. Mnogi su posetili Hilandar, a mnogi dolaze ovde, u manastir Ćelije Kolubarske. Doduše, nisu svi iz klase ostali u vojsci. Neki su sada u javnom životu, a neki u svetu biznisa i zaista su se od srca uključili u obnovu ovog manastira. Nekoliko njih su zaista značajno pomogli.
Kako možete opisati svoj prvi susret sa Hilandarom?
– Profesionalna vojna služba mi je prestala 15. decembra 1998. godine, a već 18. decembra sam bio u Hilandaru. U tom prvom susretu s ovim manastirom bio sam zatečen. Pomislio sam da sam zakoračio u srednji vek. U to vreme je u manastiru sve bilo mnogo skromnije, mnogo drugačije nego danas, nije bilo toliko tih savremenih mašina koje olakšavaju život. Ipak, taj period mi je jako mio. Prosto, to je bio jedan od najbezbrižnijih perioda mog života kada sam se usredsređivao isključivo na molitvu i tu sam zaista i postrižen u monaha.
Pričešće na vrhu Atosa
Šta daje takva svetinja čoveku?
– Hilandar mi je zaista dao mnogo. Dao mi je da osetim ono što monah treba da oseti. Hilandar ima tu neprekinutu tradiciju, kontinuitet, a to podrazumeva i monahe svih uzrasta. U Srbiji nije tako. Ovde imamo generacijski vakuum i onda se često dešava nerazumevanje između mlađih i starijih. Ali, Hilandar ima to predanje, a zatim i duge službe s kojima se čovek u duhovnom smislu uzdiže.
Najzaslužniji ste što su srpski oficiri počeli organizovano da posećuju ovaj manastir. Kako je došlo do toga?
– Sve je počelo spontano. Mislim da je to bilo 2002, kada sam zbog nekih obaveza boravio u Srbiji. Prilikom jednog susreta u Domu vojske u Beogradu razgovarao sam neobavezno sa nekim generalima i pozvao ih da posete manastir Hilandar. Možda je prošlo mesec dana kada su me pozvali da preciziramo takvu posetu. Dogovoreno je da u prvo vreme u organizovanim grupama Hilandar najpre posećuju oficiri na komandnim položajima i već te godine kod nas je, kroz šest grupa, prošlo čak 300 starešina, od čeka najmanje 80 pukovnika. Zatim su počeli da dolaze i vojni kadeti, đaci Vojne gimnazije… Sa mnogima od njih sam se peo na vrh Atosa i to je zaista bilo jedno prelepo iskustvo. Ne zato što smo izveli neki planinarski podvig da se uspemo na najviši vrh Svete Gore, već što smo tamo svaki put služili liturgiju, u mnogo navrata izvršili pričešće. Potpuno nova dimenzija vere je kada se na takvom vrhu sjedinite sa Hristom. I ti momci su posle takvog iskustva odlazili ojačani u veri. Mnogi od njih bi na rastanku rekli da su na Hilandar dolazili kao tradicionalni pravoslavci, a odlazili kao vernici. To je velika, suštinska razlika u poimanju vere, a Hilandar ima tu silu da preobrati čoveka.
Obnova kelije Paterice
Dositej Hilandarac je obnovio keliju Paterica koja se nalazi severozapadno od Kareje, administrativnog centra Svete Gore i u kojoj se čuva Paterica – štap Svetog Save Osvećenog, iz šestog veka. Po predanju, tadašnji iguman, Sveti Sava Osvećeni, jerusalimski pre nego se upokojio, ostavio je amanet da mu pored groba pričvrste igumanski štap i prorekao je da će jednog dana doći sa zapada mladi monah plemenitog roda i dok se bude klanjao nad grobom taj štap će pasti. To je bio Sveti Sava – srpski.
Od tada je ova Kelija i jedna od najvećih svetinja Hilandara i Svete Gore.
– Negde, 2012. godine iguman manastira Hilandara mi je predložio da keliju Patericu, istorijsko mesto na Svetoj Gori vratim u srpske ruke i pokušam da je obnovim. Za mene je to bio veliki blagoslov jer sam dobio priliku da obnovim mesto u kome je živeo i molio se sam osnivač manastira Hilandara. To je ujedno bila veliku počast i dvostruki blagoslov i Svetog Save Osvećenog i našeg, Svetog Save Srpskog. Nedostojno se oseti čovek kada se nađe na takvom mestu i kada na tom istom mestu gde je podizao ruke i prizivao Duha Svetoga Svetog Sava vi služite liturgiju. U tim trenucima se čini kao da se vekovi spajaju, čini se kao da je Sveti Sava tu, da ga dodiruješ, a ne vidiš ga. Ipak, obnova kelije Paterice uopšte nije bila lak posao i taj proces je trajao sedam godina. Međutim, to vreme mi je donelo mnogo toga. Dobio priliku da se posvetim drugačijem obliku monaškog života od onog koji pruža manastirski život. Taj keliotski život je na Svetog Gori i danas sačuvan, pa sam imao priliku da u tih sedam godina obilazim i druge kelije i razgovaram sa tim monasima i to je takođe neopisivo iskustvo. Kada je kelija Paterica potpuno obnovljena, a to je bilo 2019, dobio sam blagoslov od igumana i staraca manastira Hilandar da se vratim u otadžbinu i započnem nov poduhvat obnove Ćelija Kolubarskih, manastira koji su u 14. veku osnovali upravo svetogorski monasi bežeći od turskog zuluma. Ovaj manastir je posvećen Svetom velikomučeniku Georgiju.
Potpukovnik među monasima
Da li ste vi jedini monah SPC koji je prethodno bio oficir, završio Vojnu akademiju?
– Za sada sam jedini monah iz Hilandara koji je prethodno bio oficir, sa završenom Vojnom akademijom. E sad, zaista ne znam da li ima još nekog igumana koji je prethodno završio Vojnu akademiju, ali znam da je nekoliko monaha koji su prošli put sličan mom. Jedan od monaha služi na Fruškoj gori i mislim da je bio u činu potpukovnika kada se zamonašio. Drugi je nešto mlađi od mene i trenutno je u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj.
Sveštenici u Vojsci Srbije
Dositej Hilandarac je jedan od predstavnika Srpske crkve koji je učestvovao u izradi zakona o verskoj službi u Vojsci Srbije. Taj posao je radio zajedno sa tadašnjim vikarnim episkopom, a danas patrijarhom srpskim Porfirijem.
– Naša crkva je narodna, ali i državnotvorna. Srpska pravoslavna crkva je imala nezamenljivu ulogu u formiranju srpske države i zbog toga je logično da bude prisutna u svim porama društva i države. Veoma je značajno što je prepoznat značaj povratka verske službe u Vojsku. Tadašnji patrijarh srpski Irinej me je odredio da budem u tom timu naše crkve koji je predvodio tadašnji vikarni episkop jegarski, a od nedavno Njegova svetost, patrijarh srpski Porfirije. Pretpostavljam da me je tadašnji patrijarh odabrao da budem u tom timu zato što sam i nekadašnji oficir, ali i monah i samim tim mogu da doprinesem i kada je reč i o vojnim, ali i o crkvenim pitanjima.
Kako pamtite saradnju sa patrijarhom Porfirijem?
– Patrijarh Porfirije je zaista bio veoma posvećen tom poslu da se i u tako teškim okolnostima izvuče maksimum za dobrobit ponovnog uspostavljanja verske službe u Vojsku Srbije. U tom naumu se i uspelo.
