Lična arhiva
OPROBAO SE I KAO PROFESOR: Oliver Njego

Oliver Njego je pre 30 godina diplomirao na Fakultetu muzičke umetnosti u srpskoj prestonici, a 1991. postao je član Beogradske opere. Osim klasične muzike, rado je pevao starogradske, pop i narodne pesme. Osim roditeljima, Njego je posebno zahvalan za sve svoje uspehe čuvenoj primadoni Radmili Bakočević, koja mu je, po sopstvenom priznanju, kao druga majka. U harmoničnom braku sa Jasnom, dizajnerkom tekstila, odgaja troje dece, kćerke Dariju i Taru i sina Đorđa. U svom vračarskom domu, sa kojeg se pruža predivan pogled na Hram Svetog Save, gde je ugostio novinara „Vesti“, harizmatični pevač za krsnu slavu Srđevdan prima prijatelje kojih ima mnogo, tako da sve liči na opersku predstavu.

Legendarni Figaro iz „Seviljskog berberina“, bio je dva puta pobednik na Beogradskom proleću. Pored muzičkih, Oliver ima i druge talente. Sam je sagradio svoj dom. Radio je sve poslove, držao visak i mešao malter, ugrađivao vodovodne cevi, deljao daske za lamperiju. Brine kao predsednik kućnog saveta o komšijama u zgradi u kojoj živi.

Sa sinom Đorđem i Ivanom Bušmanom, drugom iz detinjstva

Nesuđeni pilot

„Rođen sam 19. septembra 1959. u Nišu, gde sam sa bakom živeo sve do 1971. godine. Naime, moj otac koji je bio vojni pilot, a majka stomatolog, već su bili otišli u Skoplje, pa i ja sa nepunih 12 godina odlazim u glavni grad Makedonije. Tu ostajem sve do 1987, kada odlazim u Beograd da služim vojsku. Tu sam se prebacio na FMU kod profesorke Radmile Bakočević. Ja sam već ranije radio u skopskom Narodnom pozorištu, još od 1979. godine.“

Iako je ostvario zavidnu karijeru operskog pevača, Oliver priznaje da zapravo kao mladić nije znao šta želi da studira. Zanimali su ga građevina, šumarstvo, a želeo je i da, poput oca, bude vojni pilot.

Porodično slavlje

„Bio sam zaljubljen u očevu profesiju, jer je to za mene bilo jedino pravo muško zanimanje. Koliko sam samo sati i dana proveo na aerodromu. Ti ljudi koji su se bavili pilotiranjem bili su za mene na jednoj strani, a sva druga zanimanja na drugoj strani. Odnos prema poslu, odgovornosti, ozbiljnosti sve sam naučio od oca. Tako sam vaspitan i odgajan i dan-danas trudim se da bar delić takvog vaspitanja prenesem na svoju decu. Gledajući pilote na aerodromu, koji su bili vrlo savesni, u najranijem životnom dobu naučio sam šta znači rad i odgovornost.“

Bio je, kaže, privilegovano dete jer je rastao pored dva ostvarena roditelja.

„Bili su imućni, dve dobre plate, stan u Ohridu. Otac je bio avanturističkog duha, nije hteo da pravi vikendice i da kupuje stanove, nego smo putovali, i to mnogo. Imao sam nepunih devet godina kada smo učili da skijamo na vodi na Ohridskom jezeru, što je bila atrakcija. Prvi gliser koji je jezdio Ohridskim jezerom bio je naš.“

Školovanje u Skoplju

Muzički talenat i predispoziciju da bude pevač Oliver je svakako imao, ali priznaje da bez školovanja i vrednog rada nema uspeha.

– Kao što svi imamo noge, ali retko ko može da istrči maraton, e takav je odnos između običnog i operskog pevanja. Opersko pevanje je bez mikrofona, ispred pevača je veliki orkestar od 50 ljudi, iza njega je hor koji broji 70-80 članova i pevač je sam bez ikakvih tehničkih pomagala. To je fajterski odnos, kao što su nekad bili ratnici, kad se tražila snaga, brzina i veština. Danas nema takvih ratnika, danas se sedi u nekoj prostoriji, ispaljuju se rakete i ne postoji odnos sa protivnikom. E, operski pevač je kao taj stari ratnik. Vrhunski operski pevači su svi odreda školovani. Možda nemaju akademiju, ali je svaki bar pet-šest godina školovao glas.

U igri sa decom

Još u Makedoniji Oliver je školovao glas, jer je bio svestan koliko to znači.

„U Skoplju sam išao kod jednog profesora Stanka Lipše, jednog divnog čoveka koji je došao iz Rijeke iz Hrvatske. Iz Hrvatske je došao i veliki dirigent Lovro Matačić, koji je radio u Skoplju. Posle sam saznao da je kod tog profesora Stanka još 1959. godine pevanje učio čuveni Dragan Stojnić. On je, naime, želeo da studira francuski jezik, a u to vreme te katedre nije bilo u Sarajevu, pa je on došao u makedonsku prestonicu. Tako sam ja prve dve godine muzičke akademije završio u Skoplju, i na trećoj došao u Beograd. Profesorka Radmila Bakočević mi je preporučila da idem kod čuvenog baritona Nikole Mitića.

Debitovao je ulogom u „Seviljskom berberinu“.

„Tu ulogu sam mnogo voleo, bila je zahtevna, vrlo visoko pisana i to je, što se kaže, koska. To znaju baritoni. Rosini je to tako napisao da je operska arija na samom početku. Dakle, ako uprskate na početku, poklonite se i idite kući. Debitovao sam 1990. u Beogradskoj operi, a već 1992. godine sam postao njen stalni član. Ostao sam u Beogradskoj operi sve do 2009, kada sam otišao i posvetio se pedagoškom radu. Moje pevanje se nije prekinulo odlaskom, jer ja i dan-danas imam prilično nastupa.“

Muva u dušniku

Osim klasične, Njego voli da peva i ostale žanrove muzike. Za sve ima dara.

„Volim da pevam šansone, patriotske pesme, lepe izvorne narodne. Moram reći da svi oni koji su završili FMU nazivaju sebe operskim pevačima, ali samo ostvareni, realizovani mogu da se nazovu operskim pevačima. Samo oni koji su završili školu, ali jeli pozorišni hleb mogu se nazvati operskim pevačom. Oni koji su završili i diplomirali a nisu jeli taj hleb, oni se samo administrativno nazivaju operskim pevačima. Sad radim na državnoj Akademiji u Kragujevcu kao profesor. Imam divnu klasu i trudim se da im prenesem što više znanja.“

Jasna, najveća podrška

Oliver je rado pevao i na festivalima, gde je osvajao nagrade.

„Jedne godine nađe mene Duško Jakšić i pita me da otpevam jednu pesmu na Beogradskom proleću. Pesmu je napisao Žarko Petrović. Pesma se zvala „Dušo moja“. I tako ja osvojim prvo mesto. Mislim da je to bila 1997. ili 1998. godina. I sledeće godine odem na festival i opet prvo mesto. Pevao sam sve žanrove, sve što narod voli da sluša. Od Baha do sevdaha, što bi rekla naša operska pevačica Radmila Smiljanić.“

Operska muzika nije komercijalna, priča Njego.

„Oni najbolji, vrhunski pevači su i komercijalni, isto je kao u sportu. Sad u svetu ima mnogo pevača, veliki je priliv sa Dalekog istoka, ima mnogo Kineza, Korejaca. Dobro je kad uspeju da se negde uhlebe. Oni koji rade pod ugovorima stalon moraju da budu u velikoj formi, jer nikad se ne zna u koju predstavu će morati da uskoče. Biti operski pevač je vrlo stresna profesija, stalno ste pod pritiskom, morate biti zdravi i u formi kad god se to od vas traži. Na primer, pesnici ili slikari mogu da promene štošta u pesmi ili slici pre nego što konačno slika ili pesma ne ugleda svetlost dana, ali kad izađete na scenu i počnete da pevate, nema nazad. U operskom pevanju zavisite od glasa. Kad se digne zavesa morate da pevate, ali može da se desi da vas glas taj dan ne služi. Koliko god da vladate glasom, postoje situacije kad on izmiče kontroli. E, to je ono veoma stresno u profesiji operskog pevača. Jedne godine mi je uletela muva u dušnik na koncertu u Ohridu. To se desilo i profesorki Radmili Bakočević. Nikad me nije bilo strah da pogrešim u toku izvođenja, ali sam imao bojazan da mi ne pukne glas, da me ne izda. To bi bilo kao da trčite maraton, a onda vam se izvije noga. Džaba onda trka…“

Biciklom do Svete Gore

Tokom pevanja, Oliver je tragao i za smislom života. Tri puta je posetio Svetu Goru.

-Prve godine sam išao u vreme bombardovanja. Vesna Jugović mi je poklonila bicikl kojim sam išao na Svetu goru. Išao sam i naredne dve godine.Čim sam stupio na Atos odmah sam zapevao „Oj Moravo, moje selo ravno“. Svaki put sam u Hilandaru ostajao po mesec dana.

RADOST: Sa ćerkama i sinom

O porocima

– Grešno je reći da je neko bez poroka. Ali nikad nisam pušio, nisam pio, osim ono jednu dve čašice domaćinski. Koliko mi se pije prva čaša, toliko već ne mogu treću. Prema ženama sam bio onako malo slabiji, popustljiviji…

Sa kumom Ivanom Milinkovićem

Ostao u otadžbini

Olivera su brojni zvali da nastavi karijeru u nekoj od svetskih metropola, ali on je ostao na rodnoj grudi.

– Da imam dva života verovatno bih otišao, ali pošto imam jedan, odlučio sam da ga provedem ovde u našoj Srbiji.

Slezom i jodom na koronu

– Sad u vreme korone kad svi strahuju, ja sam miran jer koristim razne prirodne lekove. Od raznih domaćih čajeva, prvenstveno od sleza, par kapi joda. Tako sprečavam svaki nazeb, kijavicu. Zbog toga jer je grlo i glasne žice od krucijalne važnosti za operskog pevača, ja sam razvio svoje prirodne sisteme zaštite.

Uživanje u prirodi sa porodicom

Drage koleginice

– Iako je teško izdvojiti partnerke sa kojima sam najlakše radio, svakako mogu reći da sam mnogo radio sa Jadrankom Jovanović i Višnjom Pavlović. Bila je to veoma uspešna saradnja. Mnogo sam pevao i sa legendarnim Živanom Saramandićem.

Sa suprugom i kćerkama

Od Kanade do Kine

– Kvintet snova činili su Merima Njegomir, Ekstra Nena, Jadranka Jovanović, Nikola Rackov i ja… Putovali smo svuda, išli u Kanadu i Ameriku. Ti koncerti bili su odlično posećeni. Tu je dolazio naš svet, ali bilo je i Amerikanaca, Kanađana. Išli smo i u Kinu. Tu je bilo za svakoga ponešto.

Brojne uloge

– Još u Skoplju pevao sam u horu „Mirče Acev“. A iako me svi pamte po „Seviljskom berberinu“ bilo je i drugih sjajnih uloga poput „Lučije od Lamemura“, „Don Karlosa“, „Čarobne frule“. Ali svi pamte „Seviljskog berberina“.

Sa Radmilom Bakočević