B. Simonović
Razvaline kuća u Čelebiću

Ako je istina da je čovek postao od životinje, sasvim je izvesno da je njegov smisao za mučenje i ubijanje pripadnika svoje vrste jedna od prvih velikih razlika.

Čini se da su u tom vidu „očovečenja“ najdalje otišli ustaše čija bezdušnost, nemilosrdnost, krvoločnost i okrutnost nema premca. Sve je to u najpotpunijem obliku došlo do izražaja i u Livnu i okolini, a kao i drugde, i ovdje su sve činili na mig i uz blagoslov crkvenih velikodostojnika.

Tako je julskih dana 1941. lištanski župnik Božo Šimleša objavio vernicima da su Srbi stavljeni van zakona i zapretio kaznom strašnog suda svakome ko ne krene u „svetu borbu protivu izroda katoličke vjere“. Istovremeno je fratar dr Srećko Perić sa oltara samostana u Livnu, grmeo:

„Braćo Hrvati! Idite, pokoljite sve Srbe, najprije moju sestru koja se udala za Srbina. Poslije dođite k meni, ja ću sve vaše grehove primiti na svoju dušu…“

Okrutni bratanac

I bi tako: milosti posebno nije bilo za one koji su pustili srcu na volju i nisu gledali ko se kako krsti. U tom pogledu su prednjačile Hrvatice. Tako je svoju „grešnu“ ljubav životom platila i Marija Vukelić, Hrvatica iz Zagreba, koja se zaljubila i udala za predratnog livanjskog komunistu i revolucionara Vojina Zirojevića (posle rata proglašen za narodnog heroja). I njoj je jednog letnjeg dana 1941. stigao poziv da se spremi za put u Srbiju koji se i za nju završio u zloglasnoj šumi Koprivnici.

U proleće 1942. i Vojin je poginuo i završio smrću velikomučenika. I o tome je Milan Radoja ostavio zapis. On tvrdi da su Zirojevića u Crnom Lugu zarobili Parajčići i Jovčići i predali ga četnicima popa Đujića:

„Kazivali da su bili pofaljeni oni što su ga doćerli, okoreloga crvenjaša komunističkog, partizanskoga savjetnika. Kazivali: dobijo je ono što je zaslužijo, da su ga nemilice udarali i mučili i onda živa u jamu bacili. Čobani su čuli ljucki glas. Ljudi što su doćerali u mlin, uzeli tovarne konope izvadili ga i donili u mlin i davali mu mlijeko. Kada je došao sebi i malo se osvijestijo, govorio: ljudi, moja žena Krvatica poginula od Krvata, ja Srbin pa i mene suđeno da poginem od Srba… Onda da su doznali četnici i ponovo dokrajčili mu život…“

I Tomu Rimac iz Čelebića, Hrvaticu, ljubav je odvela u dom Mija Crnogorca, Srbina. Rođaci i katolici nikada joj to nisu oprostili, a među Srbima je uživala izuzetan glas. Ćerka joj Marica bila udata za Nikolu Kravarušića, vlasnika autoprevoznog preduzeća. Kad je u proleće 1941. Nikola ubijen, Toma je pokušala parama da kupi milost i spas za Nikolinu i svoju porodicu. Otišla kod kneza Nika Križana, svog bratanca, i turila pred njega zetovo nebrojeno blago. Knez uzeo i brzo sklonio zlato, a onda se kiselo nasmijao:

– Tetka, moja draga, ovo je jedva svoju glavu da otkupiš, u tvojoj kući premnogo glava za ovoliko para.

– Kad nema za druge, nema ni za moju – rekla mu Toma – i kud ide moj narod ići ću i ja!

Sa gotovo celom porodicom Crnogoraca i Hrvatica Toma je završila u čelebićkoj školi.

Neopojena grobnica

O sudbini Milana Šunjke i brata mu od strica Dušana ništa se sa sigurnošću ne zna. I njih je izgleda stigla strašna kazna zbog Milanove „grešne“ ljubavi.

– Milan je bio oženjen Šokicom Ivom – kazivala mi je njegova snaha Sava Šunjka. – Sama mu došla, od ljubavi – bila jedna u matere. Lijepa bila ki slika, i dobra, na rane da je privijaš namjesto melema. Stričevi i stričevići joj, čujemo mi, prijete, neće živi da se pomire da se Iva prevjeri. Bome je mi i pazili i nikad samu ne pušćali. Ona sirotica, da prostiš, zatrudni i mi već mislimo da je prezboreno. Više je i ne čuvamo, vidi se da je žena noseća – ko se nada zlu. Jednoga dana ona pošla da čuva blago u polje, a ti njeni se nekako privuci pa za ruku – odvedi. Nikad je više niko nije vidio. Kazivali poslim da je nesretnjica pobacila, da dijete nijesu ko drugog isana ni saranili već bacili – „neka psi raskubaju pseto srpsko…“

Tri godine je Milan tugovao za Ivom, pokušavao joj ući u trag. Onda sreo drugu Ivu, Srpkinju iz Dalmacije, ali mu ni ona sreću nije donela. Bila u šestom mesecu trudnoće, ali krvnicima to nije smetalo da joj u školi kao i ostalima stave glavu na panj. A Milan i Dušan se onog dana, uoči Ognjene Marije, izgleda zatekli u polju. Zahvaljujući komšiji i prijatelju, Hrvatu, Tadiji Rimcu, nekako su izbegli hapšenje i sudbinu ostalih koje su sutradan pobacali u jamu Bikušu. Nažalost, stigla ih je, izgleda, još grozomornija sudbina.

Umesto da spas traže van sela, oni su se, kako je neko 20 godina kasnije objasnio u anonimnom pismu Milanovom bratu Vladu Šunjki, nekako noću provukli kroz selo i sakrili se u štali.

Neko ih je, izgleda, opazio i tu su sutradan uhvaćeni i nakon svirepih mučenja i likvidirani. U pomenutom pismu „očevidac“ je napisao da su im prikovali noge i ruke i razapeli ih na nekakva brvna, da su se tu nad njima iživljavali na najgrozniji način, a posebno su bili kivni Milanu, kojemu su, dok su ga škopili, govorili: „Evo ti sad pa se ženi Šokicom!“

Naravno, ne zna im se ni groba ni mramora. Kad je svojevremeno ponovo otpočela eksploatacija šljunka iz polja ispod Čelebića, mašinista koji je radio na utovarivaču otkrio je plitko zakopane ljudske kosti. Pretpostavlja se da bi tu mogle biti kosti Milana i Dušana Šunjke.

Svud okolo su godinama iskopavane ogromne količine materijala, a na sredini velikog kratera je stajala zarubljena kupa netaknutog šljunka na čijem je vrhu, kako su tvrdili meštani, bila neopojena grobnica neznanih velikomučenika. Neobičnog „spomenika“ u čelebićkom majdanu više nema. Niko više nije hajao za priču o grobu neznanih, pa je srušio tu kupu i tako izbrisao još jedan trag ustaških zločina.

Muke Dušana Šunjke

Pošto u pomenutom anonimnom pismu nije precizirano gde su zakopana tela Milana i Dušana Šunjke, pre dvadesetak godina se javila nova sumnja – da su oni možda zakopani na drugom mestu. Pričalo se, tako, kako je jedan Hrvat počeo svojevremeno da kopa temelje za kuću tu u Čelebiću i naišao na grob sa dva skeleta.

Po stanju kostiju lako je zaključio da potiču iz Drugog svetskog rata, da je u pitanju sigurno neko od komšija, ali sve to njemu nije bilo razlog i valjana opomena da odustane i temelje udari na drugom mestu. Sagradio je veliku i lepu kuću, ali ga je onda zadesila nesreća: sin jedinac mu se razboleo i iskoristio trenutak nepažnje roditelja i rodbine i obesio se na terasi te nove kuće, tačno iznad mesta gde je u temelju ostao grob.

SUTRA – Odgovor na negiranje ustaških zločina (21): Nije ga ganuo vapaj deteta