Prva telegrafska i poštanska veza u Srbiji bio je – čamac. Čamdžija je iz Zemuna prenosio depešu na beogradsku obalu Save, odatle ju je preuzimao kurir i prenosio u Poštu gde je otvarana i tekst se telegrafski odašiljao do adrese u Srbiji. Oktobra 1843. uspostavljen je u Srbiji i javni poštanski saobraćaj. Ustanovljene su dve vrste pošiljki, pismonosne i amanetne.
Prve su obuhvatale prenos pisama, novina, crteža i drugih štampanih stvari, a drugima su se slale dragocenosti i vrednosne papire. Do 1856. godine pismonosne pošiljke otpravljale su se iz Beograda dva puta, a od tada tri puta nedeljno, i to čezama. Pored kočijaša je bilo i jedno slobodno mesto za putnika “koji hitno potrebuje putovati”.
Čeze su polazile iz varoši tačno u “šest sahata po podne”. U junu 1840. godine, u Srbiji otpočela je sa radom prva Pošta na Kalemegdanu u Beogradu. Poštanskih sandučića u čaršiji još nije bilo, pa su Beograđani pisma i druge pošiljke odnosili u tu, jednu jedinu poštu. Poštarina se plaćala na licu mesta, a naplaćena pisma obeležavala su se pokrsticom u crvenoj olovci, preko adrese.
Od jula 1844. dva služitelja u beogradskoj pošti raznosila su pisma po varoši i naplaćivali na kućnom pragu od primaoca 10 para, dok je ova usluga bila besplatna za kneza i ministre. Poštanske marke uveo je 1866. knez Mihailo Obrenović. Na prvoj srpskoj marki prikazan je tadašnji državni grb: iznad je stajao natpis “K. S. Pošta” (Kneževska srpska pošta), a ispod cena od jedne pare.
Ratna odšteta
Kada je 1925. godine uvedena autobuska linija u javni saobraćaj, Beograđani su bili oduševljeni. Srbija je u ime ratne odštete dobila od Nemačke dva autobusa kojima je Uprava tramvaja i osvetljenje otvorila liniju Slavija – Avala. Ali, ta kola su bila teška, motor se svaki čas kvario i saobraćaj njime morao je biti obustavljen. Valjalo je sačekati još tri godine da se uspostavi prava, stalna autobuska linija. Država je od jednog privatnog preduzeća kupila pet polovnih autobusa koji su počeli da prevoze Beograđane na liniji Kalemegdan-Slavija-Savinac, a čim je 1935. otvoren novi most preko Save, uvedena je i autobuska linija za Zemun.
Amanetna pošta prenosila se dva puta mesečno. Nosili su je na konjima službenici zvani delišanci, a pratile surudžije. Tek 1866. prenosioci pošte dobili su puni komfor: uvedena su poštanska kola sa kožnim sedištima.
Ova kola su pre toga u ratovima služila za prevoz ranjenika, a kada se nije ratovalo, knez Mihailo se dosetio da ih ponudi poštarima.
Na telegrafsku vezu Beograda sa većim varošima u zemlji čekalo se do 1859. godine. Telegrafska linija sa Austrijom uvedena je 1862. godine a sa Vlašom i Moldavijom godinu kasnije.
