You are stronger then this! (Ti si jači od ovoga). Vreme je za polazak sa Kibo huta, poslednjeg kampa iz koga se kreće na završni uspon, na osvajanje sumita. Slede poslednje provere zdravstvenog stanja… Nažalost, dve dame ne mogu sa nama. Vodiči na čelu sa glavnim Paolom, kojem je ovo 231 uspon na Uhuru, procenili su da visinska bolest preti da ozbiljno ugrozi njihovo zdravlje i nalažu da se hitno spuste u bazni kamp. Čim njihov organizam dobije kiseonik, biće im bolje, uveravaju nas. Grlimo se, pozdravljamo, one nas hrabre, kažu da se popnemo i za njih. Sada nas je 12, i vreme je da se uhvatimo ukoštac sa ovim džinom.
Noć. Hladan, oštar vazduh. Ništa se ne čuje osim naših sporih, tromih koraka i dubokog disanja. Kolona se formirala, što možemo znati samo prateći svetla čeonih lapmi. Sama sam sa svojim mislima. Ponavljam sebi “samo se kreći i diši duboko”. “One step at the time” (Korak po korak), ponavljaju naši vodiči dok trčkaraju oko nas, dodaju nam vodu, prate naše stanje. Posle dva sata uspona, borbe sa sobom, borbe za dah – vreme je za prvu pauzu. Posmatram ljude oko sebe. Mnogi malaksali, modrih usta, sede i trude se da prikupe snagu za dalje. Ja sam dobro, na nogama sam, dodajem sok, slatkiš onima kojima je teško čak i ranac da otvore. Troje već uzima kiseoničku potporu ne bi li im to pomoglo da nastave dalje. Na ovoj pauzi još dvoje planinara nas napušta. Ovoga puta planina im nije dozvolila da idu dalje, nisu mogli do daha.
Nas desetoro nastavlja dalje do vrha. Vodiči nam pomažu, nose stvari. I što je najvažnije, konstantno kao mantru ponavljaju: “Džou are stronger then this!” (Ti si jači od ovoga). “So far so good” (Za sada je sve dobro). “One step at the time” (Korak po korak). “Džou are almost there, keep going!” ( Još malo pa smo tu, samo nastavite).
U svest, u podsvest, svuda ulaze i hrane našu volju ova afirmativna uverenja. Nemoguće je odustati sa ovim rečima koje odzvanjaju u našim ušima. Odjednom počinje pesma vodiča, dok posrćemo pod strminom uspona, oni pevaju, gotovo meditativno, pljeskajući – pesmom nas hrabre i svi nekako osnaženi nastavljamo kroz stene.
Na svakoj pauzi neko prima kiseonik, nekog masiraju, pojedine vodiči iznose ka vrhu.
Branko, Bleča i ja smo i dalje na nogama. Idemo dalje, korak po korak. Bleča na svakoj pauzi uzima kiseonik, preležana korona i upala pluća ostavile su danak, ali on ne odustaje. Još sat vremena je do vrha, treba izdržati. U glavi samo mislim na svoju decu i kako sam im obećala da ću pevati na vrhu. Prolaze mi ispred očiju i sve poruke podrške, mojih prijatelja, porodice, polaznika mojih treninga – svih onih koji veruju u mene i koje učim da je sve moguće i da naše lične granice ne postoje, da su tamo gde mi odlučimo da će biti. Mi smo odlučili da nema granica koje će nas odvojiti od vrha.
Branko i ja stižemo prvi, bez kiseonika, na nogama. Kada sam ugledala tablu, toliko emocija u meni i suze samo naviru. Neopisiv osećaj, ne želim ni da se trudim da pojasnim, to mora da se doživi. Polako pristiže Bleča, a za njim i ostatak ekipe. Mnogi su iscrpljeni toliko da ne mogu da ustanu da se fotografišu. Čak četvorica sede ispod table, klonuli od umora, primaju kiseonik, neopisiv prizor ljudske volje i pobede nad sobom i nad planinom.
Pesma za kraj
Kao što sam i obećala, uzimam mikrofon, pevam “Ponoć” iz filma “Toma”. Osmesi, ori se planina. Kilimandžaro nas za sav naš trud nagrađuje najlepšim prizorom svitanja koji će zauvek ostati utisnut u našem sećanju. Uhuru znači sloboda. Uhuru je ime najvišeg vrha Afrike. Osvojili smo slobodu, makar na tren. Dokazala sam da sve ono u šta verujem i što učim druge ljude ima smisla – ljudske mogućnosti su nesagledive i nema vrha koji je neosvojiv onda kada postoji jasna odluka, veliki motiv i prava podrška.
