Vojni muzej u Beogradu
Žičana ograda logora Jasenovac, 1945.

U nastavku svog svedočenja 1942. godine pred Komisijom za izbeglice i preseljenike vlade Srbije, Vojislav Prnjatović navodi i na koji način su ustaške vlasti zataškale pravu situaciju u logoru Jasenovac. Povod je bio dolazak međunarodne specijalne komisije 6. februara te godine u kojoj su se nalazili ne samo predstavnici zemalja Osovine, već i Crvenog Krsta Srbije.

Lukava obmana

“Još krajem januara pronela se odnekud logorom vest, da će ga posetiti neka specijalna komisija. Brzo se pokazalo da je ta vest tačna, po tome što je izdato naređenje, da se hitno podigne šest baraka nemačkog sistema, za stanovanje zatočenika i dve barake za ambulantu i bolnicu. To je izvršeno do početka februara i svi zatočenici su premešteni iz starih nehigijenskih baraka u lepe nove barake sa boksovima. Pristupilo se temeljnom čišćenju logora, svih zgrada i prostora oko njih, sređivanju magacina, te čišćenju i uređivanju svih zatočenika. Kako je bio prekratak rok dolaska komisije radilo se poslednja dva dana pred njen dolazak i dve noći besprekidno, i najzad, 6. februara, stigla je u logor međunarodna komisija u kojoj su bili zastupljeni Nemci, Italijani, dva katolička sveštenika u ime Vatikana, Mađari, te predstavnici hrvatskog i srpskog Crvenog krsta. Osim njih bilo je u komisiji 10 ustaša iz vođstva ustaškog pokreta, među njima i mladi Kvaternik. Komisija je, izravno, zatekla ovako preuređen i čist logor u savršenom redu”, navodi ovaj svedok, a odmah i objašnjava na koji način je prevara i izvršena.

Logor Stara Gradiška

“Da bi komisija stekla uverenje kako se u fabrici lanaca, u kojoj smo radili, radi dobro i kako radnici dobro izgledaju, uprava je za taj dan dovela sa slobode 15 kvalifikovanih dobro ugojenih majstora, obukla ih u zeleno radničko odelo i stavila im na levu ruku belu traku sa brojevima, kao i ostalim zatočenicima. Oni su davali dobar utisak svežih i zdravih ljudi, čiji je refleks pao i na ostale zatočenike. Pre dolaska komisije svi smo dobili naređenje da ne smemo ništa govoriti sa članovima komisije. Ako bi nas koji član zapitao kako se zovemo, mogli smo da odgovorimo samo ovo: ‘Ja sam zatočenik broj 453’ (to je bio moj broj). Ako bi član komisije zatražio još kakve podatke, zatočenik je mogao da odgovori samo ovo: ‘Izvolite se obratiti na logorsku pisarnu.’ Ako bi ko drugačije postupio, rečeno mu je da će biti streljan”, ispričao je Prnjatović.

Povratak na staro

Dan pre dolaska komisije “uređena je” i ambulanta i bolnica.

“Svi dotadašnji bolesnici, bilo ih je oko 100 izvedeni su i poubijani pred samom bolnicom, maljevima i noževima. Većina nas je to ubijanje videla prolazeći u blizini toga stratišta poslovno. Međutim, našu pažnju to nije privuklo, jer je kako sam već rekao to bila česta pojava. Nikome nije padalo na pamet ni da pogleda na tu stranu, a kamoli da se zadrži, jer to bi značilo sigurno da će i njega odvući na stratište i ubiti. Pošto su bolesnici poubijani, bolnica i ambulanta su temeljno očišćene i uređene, uneseni novi, lepi kreveti, posteljne i stvari i sve uređeno kao i u pravoj bolnici. U jedan deo kreveta morali su da legnu zdravi ljudi, zatočenici koji su radili kao bolničari pa i sami lekari. Oni su izgledali prilično dobro. Poviše glava na bolničkim tablama, označena je ma kakva lakša bolest i proizvoljna temperatura. Tako je komisija osim sjajno uređenog logora, videla i odličnu bolnicu i ambulantu i u njima dobro negovane bolesnike. Ustaše nisu propustile nijednu mogućnost i sitnicu kako bi do kraja blefirale komisiju. Zatočenici su se ponašali prema tačno datim naređenjima, a vredno je napomenuti, da je Pavelićev poverenik Luburić izjavio zatočenicima pre dolaska komisije, da će se opšte stanje u logoru popraviti ‘ako komisija dobro prođe’.

Naravno, komisija je našla sve u najboljem redu, zatočenici nisu ničim prekoračili naređenje, što nisu mogli i da nisu hteli, a stanje u logoru, vratilo se na potpuno iste prilike kakve su bile i ranije, čim se uprava logora uverila, da se komisija dovoljno udaljila od Jasenovca”, ispričao je Vojislav Prnjatović, Srbin iz Sarajeva koji je uspeo da preživi pakao najvećeg i najmonstruoznijeg koncentracionog logora u okviru Nezavisne države Hrvatske.

Detalj s izložbe “Jasenovac – pravo na nezaborav”

Kao deca

Vojislav Prnjatović je samo dan pošto je specijalna komisija obišla logor zajedno sa još 12 logoraša pozvan u logorsku pisarnu da bi dali svoje podatke, da bi 26. februara ova grupa bila oslobođena svih poslova i počela da dobija duple porcije hrane.

Od nekih stražara je u poverenju saznao da će ih prvo prebaciti za Zemun, a zatim u Srbiju.

“Poslednjih nekoliko dana držale su se ustaše ‘napadno’ dobro prema nama. Tom prilikom sam se mogao uveriti kako se ove ustaše u logoru koje lično onako zverski krvoločno ubijaju ljude zabavljaju veselo i gotovo dobroćudno kao nevina deca.”

Sloboda

Prnjatović je naveo da je grupa od 13 Srba iz Jasenovca ka Zemunu krenula 30. marta.

“Pratio nas je samo jedan ustaša – vojnik. U Zemunu nas je predao policiji. Usput je bio prema nama susretljiv i ne možemo se na njega potužiti. On je u logoru i inače bio poznat kao jedan od manje rđavih, skoro dobar čovek. U Zemunu smo prenoćili u zatvorskoj kuhinji, a drugog dana u jedan sat posle podne predao nas je jedan zemunski policajac parobrodarskom Komesarijatu, na pristaništu u Beogradu.”

Sutra – Ubistva na Velebitu