Povodom 80 godina od formiranja Jasenovca, Muzej žrtava genocida u Beogradu objavio je više zbornika dokumenata od kojih se neka prvi put nalaze pred očima šire javnosti i dodatno osvetljavaju činjenice vezane za jedan od najvećih i najmonstruoznijih koncentracionih logora na tlu Evrope. Među novim izdanjima je i zbornik “Jasenovački logor – saslušanja srpskih izbeglica” autora Veljka Đurića Mišine, direktora Muzeja žrtava genocida, u kom su prvi put objavljena svedočenja logoraša data 1942. godine pred Komesarijatom za izbeglice i preseljenike u Beogradu. Zbornik je nemoguće nabaviti u slobodnoj prodaji, a u Muzeju navode da se knjiga može naručiti imejlom na adresu: office@muzejgenocida.rs posle čega će proslediti uputstvo o uplati novca za pokriće troškova ili dobrovoljnu donaciju.
Među preživelim logorašima Jasenovca koji su dali izjave tadašnjem Komesarijatu za izbeglice i preseljenike u Beogradu, nalazi se i Vukašin Žegarac (1909. godište) iz Nove Gradiške. U svedočenju od 10. aprila 1942, Žegarac je ispričao da je u Jasenovac upućen 24. septembra 1941, nakon gotovo mesec dana koliko je proveo u pritvoru u policiji u Novoj Gradiški i sudske presude u kojoj je osuđen zato što se “ogrešio o interese hrvatskog naroda”.
Dolazak u logor
“Kada sam došao u Jasenovac oterali su nas u ustaški ‘tabor’ u samoj varoši. Tu su nas opljačkali do gola. Ne samo novac, prstenje i dokumente nego ni četku ni pastu za zube nisu nam ostavili. Posle toga su nas terali u logor udaljen šest kilometara trčećim korakom pri čemu su nas neprestano tukli kundacima, grdili i psovali. Morali smo pevati četničke pesme, dok su nam kundaci nemilice padali po plećima. Nas 24 smestili su u logor broj dva. Tu smo našli prvi transport Srba iz Bosne, većinom iz Bijeljine i okoline. Bili su to uglavnom seljaci, koji su pohvatani na radu na svojim poljima. Kako je tada bilo leto, svi su bili gotovo goli i bosi. Bilo ih pre u prvi mah oko 950, kada su došli u logor 22. avgusta 1941 god. Pre našeg dolaska oko 500 seljaka oterano je iz logora, ali se nikada nije saznalo kamo i šta je sa njima bilo. Jedni su tvrdili da su odvedeni u Nemačku na rad, a drugi da su odagnani u Sl. Požegu, gde su poubijani. Posle nas dolazile su u logor redom grupe zatočenika. Najviše ih je dolazilo iz Bosne. Sećam se da su došle i dve grupe iz Srema i to iz Krčedina, i iz sela Bobote (sreza Vukovar) te nešto iz Sremskih Karlovaca. U to vreme nas je najviše bilo 1.400 lica.”
Vukašin Žegarac je ispričao da su u prvo vreme, dok nije bilo masovnijih ubijanja, u logoru najveća kazna bilo slanje u “žicu” na koju su osuđivani “kradljivci”, ali i viđeniji ljudi i intelektualci.
Istrajte deco!
“To je bio prostor od nekih 10 kvadratnih metara ograđen bodljikavom žicom visokom jedan metar. Bodljikava žica je bila isprepletena žicom odozgo poput krova, poduprta stupovima. Čovek se u tom prostoru nije mogao uspraviti, a strogo je bilo zabranjeno da se leži ili kleči. Žica je namerno stavljena na podvodno zemljište i na tom mestu je uvek bilo vode do koljena. Nesretnici koji su bili kažnjeni tom kaznom radili su po danu redovne poslove, a noć su provodili u tom prostoru namesto u baraci. Gotovo je nemoguće zamisliti kako su izdržavali kaznu nesretnici, koja je znala potrajati i danima, a da nakon napornog dnevnog rada nisu mogli ni da sednu ni da legnu.”
Među ljudima koji nisu izdržali ovaj tretman bio je i vremešni doktor Oton Gavračić koji je u “žici” proveo 14 dana.
“Četrnaesti dan ujutru našli smo ga kako leži u nesvesti. Slobodan Micić, koji je tada bio zapovednik logora, imenovan od ustaša i lekar dr Paja Gerenčević iz Sremskih Karlovaca, takođe zatočenik, preneli su ga u kuhinju i položili pored peći, jer je bio mokar i promrzo. Bilo je to početkom novembra 1941. Datuma se tačno ne sećam. Lekar ga je povratio. Bio je sav i strašno iznemogao. Živeo je u poluagoniji do posle podne, negde do pred večeru. Tada je nesretnik izdahnuo. Koliko se sećam po pričanju drugih, jer sam nisam bio prisutan uspeo je pre svoje mučeničke smrti, da izgovori samo nekoliko reči, rekao je samo: ‘Istrajte deco, sve će dobro biti!’.”
Poklanjanje imovine
Vukašin Žegarac navodi i više “načina” na koje su Srbi mogli da se spasu logora i torture.
“U toku meseca juna pušteni su pojedinci iz toga zatvora i prebacivani u Srbiju uz uslov da sav svoj imetak poklone Nezavisnoj državi Hrvatskoj, što su oni i činili da se spasu. Na slobodu bez uslova pušten je Nikola Đurić, bivši poreznik iz Sl. Požege, zato što je još u zatvoru prešao na katoličku veru. Ja sam sa svoje strane nudio svoj imetak NHD da bi me prebacili u Srbiju, a oni su od mene tražili da prethodno pređem na katoličku veru. Isto su predlagali još mojim dvojici drugova Nikoli Kreziću, trgovačkom pomoćniku i jednom gostioničaru iz Mašića kraj Nove Gradiške, kome se pravog imena u ovom času ne mogu setiti ali znam da su ga zvali Zrnić, jer je bio zet Zrnićev iz Mašića. Ni ja ni oni nismo hteli da prihvatimo taj uslov. To me je stalo svih užasa i preživelih muka u Jasenovcu, a njih dvojica su u Jasenovcu ubijeni.”
Gladovanje
Žegarac kaže da je u samom početku život u logoru Jasenovac bio podnošljiv jer “nije bilo ubijanja, samo su tukli”.
“Hrana je od samoga početka bila vrlo rđava. Jela nije bilo. Gladovalo se, i ja sam svojim očima gledao kako ljudi jedu travu i kako prekopavaju po đubrištu, ne bi li našli štogod za jelo. Misirače i kukuruzi bili su delikates, ali do toga se teško dolazilo. To je trebalo krasti, a ko je bio uhvaćen da je ukrao i jedan klip kukuruza, bio je kažnjen odašiljanjem u ‘žicu’, opisao je svedok navodeći da je na samom početku umiralo od deset do petnaest ljudi i to zbog preslabe hrane i napornog rada.
“Kako je rasla studen, tako se i broj mrtvaca povećavao. Mnogi su umirali smrznuti za vreme spavanja, jer nisu imali ni čime da se pokriju ni šta da obuku.”
