B. Simonović
Stevo Popović pre 15 godina ispred starog austrijskog vodovoda

Pre petnaestak godina odnekud je sevnula gromovita priča o velikoj usrećiteljskoj misiji svetske firme, glasovitog imena Global Countrdž of Njorld Peace, koja je, bajagi, naumila da uloži 29 miliona evra u Njeguše. Priča se isto tako munjevito i ugasila, a do danas niko zvanično nije potvrdio da li je nečeg zaista bilo od svega toga, da li je neko stvarno nameravao da baš ovde sagradi veliki centar mira, ili je, po svemu sudeći, sve bilo samo još jedna velika šarena laža i obmana za lakoverne.

Žedna poljana

Pošto su i onako odavno, i sve do skoro, uglavnom živeli od uspomena, u istoriji, Njeguše, očito navikle na slične ujdurme, podjednako je tada uzbudila i priča da je neka

belosvetska firma rešila da razdreši kesu i kapital uloži u njihovo mesto, kao i špekulacije da od svega nema ništa, jer Vlada neće da prodaje teritoriju Crne Gore.

Njeguši su naročito upamtili jedno vreme kad su zaista bili centar Crne Gore, ali ne zato što su dali najpoznatiju crnogorsku vladarsku dinastiju, već stoga što su postali važna

strategijska kota u osvajačkim projektima velikih evropskih sila.

Ova podlovćenska zaravan, koja dominira nad Bokokotorskim zalivom, kamenita, neplodna i vazda žedna, iako je u zoni najvećih padavina u Evropi, svoj najveći procvat je zaista doživela baš u vremenima kad su se za njih otimale sile koje su po svaku cenu nastojale da zauzmu Crnogorsko primorje i tvrđavama na rubnim visovima, od Brajića preko Lovćena do Grahova, obezbede vlast nad njim:

– U tome je najdalje otišla Austrija – pričao mi je svojevremeno Stevo Popović, sada najstariji Njeguš.

– Za Austrijance su Njeguši bili mnogo važniji od Cetinja, jer su oni očigledno računali da će za stolom na kojem će međunarodne sile krojiti novu mapu Evrope, Boka sa zaleđem,

dakle i sa Njegušima, sigurno njoj pripasti. Drugačije se ne može objasniti sve to što je bečka carevina ovde podigla i planirala, a što je i za današnje prilike za divljenje…

Od Kotora do Krsca na južnom rubu Njeguša, recimo, bila je izgrađena moćna motorna uspinjača sa metalnim stubovima, a ideja je bila da se ona produži odatle do vrha Lovćena, na jednoj, i do Cetinja na drugoj strani.

Samo ruine

Tokom austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu izgrađena je, međutim, samo uspinjača od Krsca do Cetinja, ali sa drvenim nosačima. Po priči Steva Popovića, služila je uglavnom za prevoz brašna i drugih namirnica za austrijski garnizon na Cetinju i okolne postaje, a kako je na više mesta išla na maloj visini iznad kamenitih prevoja i bregova, meštani, navikli na hajdučiju, presretali su transporte i iz korpi skidali tovare, tako da su oni počesto stizali prepolovljeni do Cetinja, jer Austrija, ipak, nije mogla da organizuje obezbeđenje na celoj trasi.

Taj „drveni“ krak žičare od Krsca do Cetinja je, po kazivanju Steva Popovića, posle Prvog svetskog rata uništen, a desetak godina kasnije kralj Aleksandar Karađorđević je

krenuo da obnovi žičaru i postavi metalne stubove sve do Cetinja. Stubovi su naručeni i dobavljeni iz Nemačke, ali je ubrzo potom kralj poginuo u Marselju i ceo posao je propao. Stubovi su stajali lagerovani na određenim mestima duž trase sve do 1943. godine kada su ih Italijani pokupili i odvezli preko mora…

A na Krscu, na mestu Greben, i sada stoje ostaci tri ogromna bazena koje su svojevremeno, pre sto godina, izgradili Austrijanci, i do njih uz bokokotorske strane izveli cevovod od velikog izvorišta Gurdić kod kotorskih vrata. To su, kažu, bili bazeni od po hiljadu kubika. Bilo je predviđeno da moćne motorne pumpe u jedan bazen pune slatku, u ostala dva morsku vodu, a trebalo je da služe za naselje vila koje su Austrijanci krenuli da grade na Krscu, naumni da im to bude letnjikovac i mesto za uživanje. Od svega toga su do danas ostale ruine bazena i temelji samo jedne od trinaest vila koliko ih je tu bilo sagrađeno.

Cevovod za staro gvožđe

Cevovodom uz Kotorske strane nikada nije potekla voda od mora ka Njegušima. On je trajao sve do 1955. godine, a onda su se Njeguši latili posla, iskopali cevi, prodali ih kao staro gvožđe i za taj novac kupili neku trabakulu kamiona od kojeg je sva korist bila pomoć koju su pružili Ćeklićima oko izgradnje omladinskog doma.

Sutra – Osveta Sava Dumova Popovića (5): Veran kralju Nikoli