O. Đoković
Pred autobusom: Četa mala ali odabrana

Da je vrlo korisno biti u dobrim relacijama sa opštinom u kojoj se živi pokazauje i primer članova Udruženja Srbija iz pariskog predgrađa Bondi, gde se Goran Vukić, čelnik udruženja, na radost zemljaka izborio za visok renome srpske zajednice.

– Uz to što besplatno dobijamo na korišćenje velike opštinske sale, teren za fudbal, prostorije za dopunsku nastavu na srpskom, nedavno smo dobili i nesvakidašnju ponudu – dodeljen nam je i autobus za jednodnevni izlet – tako svoju opštinu hvali Goran Vukić.

A kad je već autobus ponuđen, Goran na brzinu okrenu brojeve telefona i pozva drugare, a oni svoje prijatelje drugare da krenu na izlet. Gde će? Naravno, tamo gde je najbolje, odnosno, na obalu Atlantskog okeana i u turistički veoma poznata mesta Dovil i Trovil.

Prema dogovoru krenulo se u osam sati iz „srpske ulice“ Simplon, u koju se u istom danu autobus s putnicima vratio oko 22 sata. Identično, kao na polasku bilo je raspoloženje i na povratku.

– Sve nam je teklo kao po loju, zbog čega smo tokom celog putovanja svi bili u maksimalno vedrom raspoloženju. Radio-stanice su nam pomagale da horski pevamo, a nije ni trebalo, nama je iz pluća „kuljala“ naša popularna muzika – opisuje penzionerka Mica Marković, rođena Kraljevčanka.

U autobusu je, po našoj tradiciji, bilo čašćenja, a to pre svega znači – domaća šljivovica. Tvrde zemljaci da od nje nema boljeg goriva za ubrzavanje ritma pesama.

Kako je u ovoj skupini izletnika bio i Slobodan Janković Šumadinac, rastom najniži, ali i ozvaničeno najveseliji, najpozitivniji i nezamenjivi štimung majstor srpske francuske dijaspore, jasno da ni tren nije protekao bez pošalica.

U svojoj torbici svako je poneo šta je hteo, Sloba Šumadinac prvo ubacio srpsku trobojku, dok se Radici, Dragici i Vesni nije moglo desiti da zaborave kupaći kostim, pa objašnjavaju:

– Nadmudrićemo mi proključanu živu u termometru, rashladićemo se makar i na minut-dva.

Trovil i Dovil su mestašca puna restorana, što je pogodovalo našoj maloj ekspediciji da se svako opredeli za ono što mu stomaku godi.

– Neko u kineski restoran, neko u francuski, ja na školjke, a uz školjke najbolje ide vino od jabuke, Francuzi ga zovu sidr. Ponela sam i flašu sidra u Pariz, za unuka Marka, voli, a nije mogao da s nama krene na izlet – otkriva brižna baka Mica.

U klupku Dragica, Vesna sa suprugom, Goran, Lazo, Mica, Radica, Ljubo, Slobo i četiri njegova „bezimena“ drugara.

– Malo društvo i svi za druženje raspoloženi. Svako je pevao za svoju dušu, pri tome mislio da od njega nema boljeg pevača – izvagala je najrazgovorljivija izletnica Mica, dodajući da se tokom celog dana niko nije durio, niko ni za šta prigovarao, što se, inače, dešava

– Stekla sam utisak da su na okupu bili zemljaci po sličnim karakterima ili horoskopskim znacima koji se međusobno slažu.

Lepo je naglasiti da su svi prisutni muškarci bili pravi kavaljeri, a incijator organizator i vođa izleta Goran Vukić u šali ovako razradi:

– Verovatno što je sve je kratko trajalo, pa nam nije dodijalo da posvećujemo pažnju pripadnicama nežnijeg pola.

„Ogrebala“ 200 evra

Dovil je veoma poznato letovalište (tu je svojevremeno snimljen čuveni film Kloda Leluša „Jedan čovek i jedna žena“), ali ima i kockarnicu u kojoj se sreću srećnici i gubitnici.

– Nismo ulazili u kockarnicu, ali smo u obližnjim kafićima odigrali brzinske igre na sreću, one razne greb-greb, „milioner“ i slično Meni se posrećilo, dobila sam 200 evra, naravno, potrošila ih odmah, a i galantno sam vozača Lazu častila ručkom. Baš super, kako došlo, tako i otišlo – naverglala se Mica.

U septembru novo putovanje

– Opština je najavila novi poklon. Autobus ćemo dobiti i u septembru, a mi se odmah dogovorili za putovanje do prekrasnog gradića Sen-Mišel koji u zavisnosti od plime i oseke postaje ostrvo ili poluostrvo – najavljuje Goran Vukić.