D. Timarac
Čuvarke nasleđa: Ponosna što je bila deo "Lazarikona"

Dar za umetnost nosi se u genima. To je ono dragoceno što nasleđujemo od roditelja, što se prenosi kroz porodično stablo, a na nama je onaj teži deo posla da dati talenat prepoznamo u sebi i da naporno radimo kako bismo ga pretvorili u sopstveno umeće, u nešto po čemu ćemo se izdvajati i razlikovati od drugih. Imati jedan bogomdani dar je privilegija, ali kad neko u sebi otkrije izraženu sklonost ka dve različite grane umetnosti, pa ih još pretoči u užitak za čula, onda svet postane bogatiji za jednu istinsku umetničku dušu.

Baš takva je i Alenka Alka Ognjenović iz Sidneja, čiji talenti za pesmu i slikarstvo plene i osvajaju već na prvi pogled i na prvo slušanje. Srpska zajednica u najvećem gradu Australije upoznala je Alenku kao jedan od raskošnih vokala „Lazarikona“, a odnedavno i novoosnovanog Balkan etno orkestra. Međutim, mnogi poštovaoci njenog glasa nisu znali da i Alkine ruke kriju nesvakidašnji dar. Samo jedan pogled na njene slike biće dovoljan da se uverite u to.

Uprkos razvijenim talentima, po prirodi je skromna i drži se podalje od svetlosti publiciteta. Ipak, za „Vesti“ je pristala da govori o svojoj ljubavi prema muzici i slikarstvu, ali i o onim tananim detaljima svoje životne priče koju je pisala od rodnog Šibenika, preko izbegličkih dana, pa sve do otvaranja novog životnog poglavlja na Petom kontinentu.

Novi život

– Poreklom sam iz Šibenika, divnog grada na Jadranu, u kojem i danas imam drage prijatelje. Ali, devedesetih je zlo došlo na prostore bivše Jugoslavije i svima nam promenilo živote. Posleratne izbegličke godine bile su teške, a kad je krpljenje kraja s krajem dojadilo, morao se potražiti izlaz, neko mesto gde se može obezbediti bolji život. Zahvaljujući rodbini koju sam imala u Australiji, ovde su prvo došli moji roditelji i brat, a potom smo im se pridružili moj suprug, dve ćerke i ja – priseća se Alenka.

Kao i većini naših ljudi koji su preživeli istu muku, u Australiji je bio potreban niz godina da se porodica prilagodi, a uz sve to Ognjenovići su podizali i troje dece jer su na Petom kontinentu dobili i sina.

Jedno od utočišta Alenka je uvek pronalazila u muzici. Dar za pevanje nasledila je od oca, a prve muzičke korake napravila je sa šibeničkim klapama.

– I dan-danas volim da čujem tu muziku, to je deo mog odrastanja, ali nekako je na mene najveći utisak ostavio moj otac koji je strahovito voleo da peva, ali nije imao priliku da to i javno pokaže. Verujte, nisam ni blizu talenat kakav je on bio. Često kažem da se on rodio u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, jer da nije tako sigurno bi imao priliku da peva, neću preterati kad kažem, čak i u Milanskoj skali.

Buđenje talenata

Alenka je najpre pevala u školskom horu, a sa samo 17 godina njeno stasavanje u Šibeniku prekinuo je rat.

– U to vreme nisam imala vremena da otkrijem sebe. Uvek sam pevušila, ali sam prepoznala svoj dar tek pre desetak godina kad su mi deca malo porasla i kad sam počela da nalazim vremena i za sebe. Ansambl „Lazarikon“ u kojem sam počela da pevam i u kojem sam pevala pet godina, predivno je iskustvo koje ću uvek pamtiti. Mnogo sam naučila u „Lazarikonu“, okružena vrsnim profesionalcima, ali nedavno je došlo do nekih promena i sada sam član benda Balkan etno orkestar. Nekoliko bivših članova „Lazarikona“ odlučilo je da počne novi projekat gde bi repertoar bio proširen na ceo Balkan i ja sam im se pridružila.

Uz pevanje, Alka je otkrila i raskošan talenat za slikanje. Na desetine predivnih radova su u kolekciji ove umetnice, a imala je i izložbe u Sidneju.

– Slikanje je moja najveća strast – priznaje Alenka Ognjenović. – U Australiji sam završila diplomu na TAFE. Bilo je to tri godine isključivo studijskog rada protkanog sa malo istorije. I to se desilo slučajno… Uglavnom, ta ljubav se rodila još davno u Šibeniku. Kao dete bila sam okružena umetnošću. Moj prvi sused, kao i otac prijateljice s kojom sam odrasla, bili su slikari. Gledajući njihove radove dobila sam veliku inspiraciju i u svojoj sobi počela da slikam, ali sam se stidela da pokažem te radove jer sam smatrala da nisu dovoljno dobri. U srednjoj školi sam naslikala i nekoliko grafita i dobila pohvale, a onda je došao rat i sve to pogurao u zapećak – kaže Alenka.

Stroga prema sebi

Od dolaska u Australiju učestvovala je na nekoliko grupnih izložbi, gde su mnogi ljubitelji umetnosti mogli da se dive njenim slikama. Nekoliko puta bila je i finalista na takmičenjima.

– Na konkursu održanom u Sent Ajvsu, na severnim obalama Sidneja, 2011. godine osvojila sam treće mesto za sliku mrtve prirode. Inače, član sam i jedan od osnivača udruženja Art Soul Collective koje posle šest godina postojanja broji 80 članova, među kojima su slikari, vajari, grafičari… Nekako je to kod mene sve išlo sporo, sporije nego što sam želela, ali svakodnevne obaveze su diktirale. Ipak, od nečega se mora živeti, treba kupiti platna i boje, brinuti o porodici i obavljati kućne poslove. Ali, izuzetno sam srećna jer u svemu imam veliku podršku supruga. Pomaže mi u svemu, a neretko voli i da skuva ručak, a ja te prilike koristim da slikam.

Kao osoba je otvorena i komunikativna, ali nema običaj da sebe naziva umetnikom. Ipak, oni koji poznaju njen talenat ne slažu se sa tom skromnom crtom njenog karaktera.

– Daleko sam od stidljive osobe, ali kad se radi o umetnosti, imam neku vrstu barijere i ne smatram sebe umetnikom. Jednostavno, uvek razmišljam da li je to što radim dovoljno dobro i stoga pazim šta ću predstaviti javnosti. Iskreno, mnogo radova je završilo u smeću. Recimo, na Instagramu me prati nekoliko poznatih australijskih slikara i uticajnih ljudi iz sveta umetnosti i zbog toga sam naročito oprezna kad objavljujem radove na društvenim mrežama. Naprosto, još nisam apsolutno zadovoljna. Mnogi mi kažu da je to dobro jer se jedino tako stvara prostor za napredovanje, a moja želja je da se stalno unapređujem. U budućnosti nameravam da se više posvetim slikanju i da ideje što bolje prenesem na platno – kaže na kraju razgovora Alenka Ognjenović, svestrana umetnica iz Sidneja.

Ponosna na portret supruga

Alenka se oprobala u više tehnika slikanja, ali jedna ima posebno mesto u njenom stvaralštvu.

– Pronašla sam se u uljanim bojama. Nekako ih najbolje osećam. Inače, najviše slikam mrtvu prirodu. Život je danas brz, pa ga ponekad usporim tako što postavim kompoziciju i slikam. Bilo je u početku i slika zavičaja, starih kuća iz sećanja… Uradila sam i nekoliko portreta, a s portretom mog muža bila sam finalista na Hornsbdž Art Prize 2013. godine – kaže Alka.

„Jovano, Jovanke“

Alenka kaže da voli etno muziku jer oseća da je čini nesalomivom. Njena omiljena pesma iz ovog muzičkog pravca je „Jovano, Jovanke“…

– Nadam se da ću jednog dana imati priliku da pevam tu pesmu na venčanju moje ćerke Jovane – objašnjava Alka i dodaje da se lepeza njenog muzičkog ukusa širi mnogo dalje od tradicionalnog zvuka. – Kad ne pevam etno muziku, možete me zateći kako slušam rok i hevi metal. Naročito volim Iron Maiden.