Samo najprisniji prijatelji Milana Rakića znali su da žene u njegovim stihovima nisu, kao kod mnogih drugih pesnika, tek san o ljubavi i njena idealna vizija, nego prave lične drame. A njih je Rakić imao napretek, u svim rukavcima života. Zato je i pevao: “Na bolove sam davno sviko, sa jadom živim, kao sa drugom”. Držao se Rakić iskreno i dosledno ubeđenja da onaj ko ne voli ženu i otadžbinu nije ni pravi čovek, ni istinski umetnik.
Pevajući o ljubavi, mladosti i životu kao o trenutku u kome je sve idealno samo dok traje, u tome je bio mnogo ispred svog vremena. Jedna od njegovih najboljih i najpoznatijih, “Iskrena pesma”, upravo je to i postala jer je dala punu i stvarnu sliku ljubavi žene i muškarca, o vođenju ljubavi u kojoj uživaju samo za njenog kratkog trajanja. Tada je zamenjuju muške laži i ženske suze, ali i ćutanje koje ih drži zajedno i ističe istinu:
“Ja ću ti, draga, opet reći tada, otužnu pesmu o ljubavi, kako čeznem i stradam i ljubim te, mada u tom trenutku ne osećam tako. I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda slušati rado ove reči lažne, i zahvalićeš Bogu što te sazda, i oči će ti biti suzom vlažne. I gledajući vrh zaspalih njiva kako se spušta nema polutama, ti nećeš znati šta u meni biva, da ja u tebi volim sebe sama.”
Bila je to prava revolucija u srpskoj ljubavnoj poeziji, zaostaloj u romantičarskim kalupima.
