Temeljno žvakanje nije potrebno samo zbog gutanja hrane, već i zbog izbegavanje niza digestivnih i drugih zdravstvenih problema.
Važnost žvakanja za pravilno varenje
– Proces varenja ne počinje u želucu, već u ustima. Prvi korak varenja je žvakanje, koje smanjuje veličinu hrane i aktivira pljuvačne žlezde da bi izlučile više pljuvačke – kaže Džoana P. Salazar, registrovana dijetetičarka i nutricionista.
Kako objašnjava Salazar, “pljuvačka sadrži enzime poput amilaze i lipaze, koji razgrađuju ugljene hidrate i masti” i dodaje da sadrži sluz, koja pomaže u vezivanju čestica hrane i pruža mazivo za pomoć u gutanju.
– Pljuvačka pokreće proizvodnju hlorovodične kiseline u želucu, pomažući mu da se pripremi za hranu koja dolazi – navodi ona.
Dr Džuli Tejlor kaže da “u doba multitaskinga, vremenskih pritisaka i nepravilne ishrane, mnogi ljudi imaju tendenciju da jedu brzo i u pokretu i da kao rezultat toga, ne razmišljaju dva puta o tome koliko dobro žvaću hranu, a kamoli o brzini kojom to rade”.
Osim očite opasnosti od gušenja, nedovoljno dobro žvakanje može da bude krivac za razne neprijatnosti i, u najgorem slučaju, opasne probleme.
Gorušica
– Svako ko se borio sa gorušicom zna da to nije zabavno. Žvakanje pokreće proizvodnju hlorovodične kiseline u želucu. To priprema želudac za razgradnju hrane. Ali ako ne žvaćete hranu u potpunosti, u želucu neće biti toliko kiseline koja bi pomogla da se hrana pravilno svari – kaže Salazar.
Ona dodaje da kombinacija niske želudačne kiseline i neprožvakane hrane može da prouzrokuje stvaranje gasova, koji se uzdižu do jednjaka i grla, što dovodi do gorušice.
Digestivni problemi
Nedovoljno žvakanje nezdravo je za creva. Kako hrana kreće iz želuca u tanko crevo, gušterača izlučuje enzime, a žučna kesa oslobađa žuč. Ako su čestice hrane prevelike, prirodne bakterije u crevima mogu da fermentišu neprobavljenu hranu i umnože se.
– To može da dovede do nadutosti, pojave gasova, digestivnih smetnji i zatvora – kaže Salazar.
Ne upijate dovoljno ključnih hranljivih sastojaka
Žvakanje pomaže telu da razgradi ugljene hidrate, proteine i masti, odnosno makronutrijente ili hranljive supstance koje su nam potrebne u najvećim količinama, u molekule koje se nazivaju monosaharidi, aminokiseline i masne kiseline.
Te molekule apsorbuje tanko crevo, gde se odvija apsorpcija hranljivih supstanci. Ali kada hrana nije dovoljno sažvakana, ugljeni hidrati, proteini i masti se neće u potpunosti razgraditi, što otežava tankom crevu da apsorbuje te hranljive supstance.
