“Mučenik tvoj Gospode Prokopije u stradanjima svojim primivši venac ne propadljivi od tebe Boga našega, jer imajući moć tvoju mučitelje obori, razori i nemoćnu drskost demona, njegovim molitvama spasi duše naše”.
Tropar svetom mučeniku Prokopiju.
Taman još nismo bili završili plan od služenja svakodnevnih zaupokojenih liturgija u sidnejskoj Lazarici, a već smo počeli planove o odlasku u Pokrovski manastir u Talong. Ići ćemo ovako ili onako, mini-busom ili kako se ko snađe i posle mnogo planova i promena otkazasmo autobus i preorganizovasmo da idemo kolima, nas nekoliko.
Nagledasmo se lepe prirode
Kreće se iz Rokdejla, zato što nas je najviše s tog područja, a lako je da se parkira na ceo dan dok na drugim mestima može na samo dva sata. Uhvatismo se “friveja”, tj. autoputa, pa napred. Čim se izađe iza Liverpula odmah se vide velikolisnate šume i šumarci, plodonosna polja i velika stada belorunih ovaca i vitorogih goveda, kao i brzonogih konja tvrdokopitih.
Priroda je da ne može biti lepša. Dan se već rasanio i sve počinje životom jednog sunčanog zimskog dana, 21. jula ove 2020. godine. Kad smo bili dvadesetak kilometara do Manastira, uzeh drumom na levo te prođosmo kroz Vindželo. Tu su lepe farme, jezera, “demovi” iliti močila za pojenje stoke. Nagledasmo se lepe prirode, zemljoležne trave, brsnate šume vedrog neba i svega u ovoj Božijoj svetlodavnoj bašti.
Stradanje svetog mučenika Prokopija
Dan je bio posvećen svetom mučeniku Prokopiju.
Čujem i znam da ovoga Božijeg ugodnika poštuju i muslimani, bar kod mene u Bosni, ali i drugde. Kako i zašto, odnosno ko je bio Neanije tj. Prokopije, i zašto se za njega otimaju? Pa uvek su se narodi za velikog čoveka otimali. Znamo da bi svi da prisvoje i Marka Kraljevića i Nikolu Teslu. Al’, Nikola je sin srpskog pravoslavnog sveštenika Milutina. Dakle čist, čistokrvni Srbin. Srbenda! Neki kažu da je Mađar, neki ovo, neki ono, a mi znamo da je sin srpskog sveštenika. Toliko nam je dosta.
Tako i sveti Prokopije. Beše sin Hrišćanina i mnogoboške. Majka ga po smrti muža nauči veri neverija tj. mnogoboštva ili neznaboštva. Jer oni koji veruju u sve i svašta, koji imaju boga kiše, boga groma, boga lepote… Oni su više neznabošci, negoli mnogobošci.
Zavoli ga car i uze kod sebe na službu. Jedne prilike posla on Neanija, potonjeg Prokopija, na Istok da slomi hrišćane, da ih uništi, potamani. Jer je Neanije bio veliki razgonivojska i hrišćanoistrebitelj. Idući vojničkim brzim nogama ka cilju, javi mu se Isus, nešto kao i apostolu Pavlu pre na oko trista godina od tad, i reče mu da se preobrati i da sluša Hrista.
Neanije dobi ime Prokopije i odradi posao suprotan onome za koji ga car posla. A, za tako nešto sledilo je mučenje, odnosno mučeništvo. Prokopije bi mnogo mučen i bačen u memljivu tamnicu. Saslušavan je i mučen dugo. Baciše s njim u tamnnicu i nekih 12 žena. Oni su se svi molili Bogu i slavili ga u pesmama i psalmima.
Gledajući muke njih 13, i majka Prokopijeva primi veru Hristovu i postrada kao i milioni hrišćanskih mučenika. Mnoga se čuda dešavahu, kao i inače u takvim mučenjima, a narod gledajući veru mučenika i silu Božiju odjednom prolgašavahu sebe za hrišćane i bivahu ubijani. Dakle, nisu bili ni kršteni. Ali, Crkva uzima da su kršteni u sopstvenoj krvi i daje im se od Boga višestruki venac mučeništva.
Suze od srceparajućeg bola
Kad sam propovedao – opričah šturo, kao i sad, o Božijem ugodniku Prokopiju. Zahvalih se Bogu koji nas sabra u ovoj prirodnoj pustinji, a mnogoljudnoj zajednici, u manastiru. I pored još mnogo čega predložih da svake godine na dan svetog mučenika Prokopija dolazimo ovde na liturgiju. Rekoh da ćemo to za vreme ručka ili da potvrdimo ili da osporimo.
Posle odličnog ručka za koji su se mnogi pobrinuli, prota Perić se zahvalio svima i podržao predlog da svake godine dolazimo na liturgiju ovde, u dragi nam manastir lepoimeni i mnogopamćeni.
Eto, tako se potrefilo, da je to dan kada je Ljubomir, otac prote Miodraga Perića preminuo. I ja bi Ljubomira pomenuo na velikom vhodu (na proskomidiji jesam), ali ne mogoh od suza jer je i meni pre pet dana umro brat Mirko, te se rasplakah a onda me je dopunio otac Andrej, koji je i očekivao moje suze i zamuckivanje od srceparajućeg bola.
Čekali smo da se pečenje dopeče, te smo pre ručka otišli da vidimo lepi pogled dole na žubor vodu, na reku Šolheven. To su litice i stene kao kod nas na Čakoru. Ja skoro svaki put odem dole i nasitim se lepe prirode. I mnogi drugi pogledaju i dive se žubor vodi krivudavoj, brsnatim šumama i tvrdokamenu na drugoj strani, što bi pevao Branko Radičević.
Bolje se ciganski voziti…
Išli su mnogi, kao i oci Perić i Andrej. Ja sam posle došao Ljubomirovim “jutom”. Pri odlasku ka tački posmatranja bio sam zaglavio auto. Uz malo povratka i dodavanja cigala uspeo sam da pređem na drugu stranu potočića.Kad sam se vraćao, mnogi se popeše na auto te se dovezoše na karoseriji. Imali su onu Ciganovu -Bolje se ciganski voziti negoli gospodski pešačiti. Tražio sam od svih po pet dolara, ali ne vredi. Nije bilo nikakve vajde.
Doduše, Bogu hvala, dali su nemali prilog našem voljenom manastiru, koji sad vodi otac Ilija Dragosavljević čijim blagoslovom smo služili svetu liturgiju. Red i pravila igre mora da se poštuju. Hvala proti Iliji koji nam je dozvolio!
Stiže i pečenje. Mi smo i pre toga imali gibanice i neke škembe, bubrega i džigerice, te smo sa lakoćom dočekali da se ražanj ustavi i malo ocedi, pa – napred. Brat Željko Končar je bio među glavnim organizatorima, te se meso brzo iseče i, dukata mi, zanadismo se kao i uvek u ovoj mnogopoštovanoj i mnogopožrtvovanoj domaćinskoj kući.
