Ranije, kada bi u Unesku na red došlo pitanje Kosova, to kod zemalja članica izazivalo neraspoloženje. “Evo ih opet, sad će Srbi o Kosovu” – i zevali bi ili bi napuštali salu. Danas u takvim prilikama angažovano ulaze u salu, kaže bivši srpski diplomata Darko Tanasković u intervjuu za Politiku.
Darko Tanasković bio je ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu, pri Svetoj stolici u Vatikanu i Malteškom viteškom redu. Njegova ambasadorska aktivnost pri Unesku imala je važnu ulogu u očuvanju srpske kulturne baštine na Kosovu.
Da li je položaj Srbije poboljšan u Unesku, od 2015. i 2017. godine do danas, i šta sve tome govori u prilog?
– Položaj Srbije u Unesku je objektivno znatno poboljšan u odnosu na period od pre 2015. godine. Srbija je dva puta birana u Izvršni savet, svojevrsnu “vladu” ove organizacije iz sistema UN. Trenutno stalni predstavnik Srbije predsedava tim značajnim telom. Pored rečenog, Srbija aktivno učestvuje u realizovanju većeg broja programa Uneska u raznim oblastima, tako da se na nju ozbiljno računa i njeno mišljenje uzima u obzir pri predlaganju i donošenju odluka.
Kako objašnjavate činjenicu da Unesko i njegov Komitet za svetsku baštinu teže da srpske spomenike na KiM ocene kao univerzalno dobro ove teritorije, bez obzira na nacionalnu komponentu?
– Za uključivanje kulturnih dobara u reprezentativne liste Uneska jedan od presudnih kriterijuma je utvrđivanje njihove “izuzetne univerzalne vrednosti”, dok se u sistematizaciji ove organizacije vezuju za teritoriju države na kojoj se nalaze, pri čemu se u izveštajima Komiteta za svetsku baštinu uvek navodi koja je zemlja bila nosilac upisa datog dobra. Dakle, u Unesku, kao globalnoj organizaciji, nacionalna kulturno-istorijska pripadnost kulturnog dobra je načelno u drugom planu i na njoj se ne insistira, već na univerzalnoj vrednosti. Od pre izvesnog vremena, na ovakvo evidenciono ustrojstvo i logiku Uneska smišljeno računaju vlasti u Prištini i njihovi lobisti. Oni celokupno kulturno nasleđe na teritoriji KiM žele da predstave kao zajedničku baštinu “države Kosovo”, bez obzira na kulturno-istorijsku pripadnost različitim duhovno-nacionalnim tradicijama.
Prištini prijem u Unesko i dalje ostaje prioritet, kao politička odluka. Međutim, da li kada govorite o našim adutima izostavljate taj politički uticaj i potencirate depolitizaciju u odlukama Uneska?
– Odluka o eventualnom prijemu Kosova u Unesko bila bi par excellence politička. Mi smo se predlogu za prijem Kosova suprotstavljali, i nastavljamo da se suprotstavljamo, svim argumentima, međunarodno-pravnim, političkim, kulturnim i etičkim, u čemu smo do sada bili uspešni. Politički adut je i stav da rad Uneska treba depolitizovati, čime se rasprava o spornim političkim pitanjima, kao neprimerena ovoj specijalizovanoj agenciji UN, izmešta u njujorške forume UN.
Novo i dopunjeno izdanje Vaše knjige “Pusto tursko” analizira kulturni, ekonomski i politički uticaj Turske na Balkanu. Uspevaju li Turci i Srbi da pobede uzajamne vekovne kulturne stereotipe?
– Stereotipi koje pominjete kolektivnopsihološki su logični proizvod linije dominantnog konfliktnog odnosa između Srba i Turaka, odnosno Osmanlija, kroz viševekovnu istorijsku uzajamnost na našem okupiranom tlu. Toga nasleđa teže je osloboditi se nego kulturnih razlika koje se doživljavaju kao prepreke zbližavanju. Štaviše, na kulturnom i mentalnom planu očituju se i nesumnjivi afiniteti koji dolaze do izražaja u svakodnevnom životu i kontaktima. Naravno, verska razlika senči kulturnu i vrednosnu pozadinu međuodnosa, ali, sem u vremenima pojačanih tenzija i sukoba, ne mora biti nepremostiva na nivou onoga što se naziva “dijalogom kulture i života”.
